Divlji konji na Suvoj planini vekovima prkose zimi

Na nepreglednim vrhovima Suve planine sa kog se pruža pogled na okolne gradove udaljene i do pedeset kilometara, žive dva krda divljih konja koja zajednički prkose jakim vetrovima i surovoj zimi, bore se protiv vukova i nalaze sklonište i hranu.

Gorostasna krda koja retko koga mogu ostaviti ravnodušnim, prepuštena su sama sebi, u stalnoj borbi sa vukovima, vremenskim uslovima, ljudima i teško da bi danas uopšte opstali da lokani meštani ne gaje izuzetno poštovanje prema njima.

Veruje se da su nastali od domaćih konja kada su farmeri zbog siromaštva bili prinuđeni da ih puste u poljane da se sami snalaze za hranu.

Direktor Turističke organizacije Gadžin Han Zoran Dimitrijević, za Južne vesti kaže da ovi konji, iako potpuno divlji, i danas imaju svoje vlasnike koji ih povremeno leti obilaze i donose im so. Međutim, kada udari mraz, oni su prepušteni sami sebi.

Vekovima unazad konji se ovde izvode na slobodnu ispašu. Ovi su konji koji imaju svoje vlasnike, međutim oni se u ovim teško pristupačnim predelima snalaze sami. Sami pronalaze sklonište od kiše i snega, kobile se ždrebe same, a zimi se dva krda udružuju kako bi se odbranili od vukova – priča Dimitrijević.

Lokalni meštani kažu da na Suvoj planini trenutno ima oko stotinak konja koji su podeljeni u dva krda i oni se najčešće mogu videti na vrhu zvanom „Rakoš“ gde se nalazi jedini izvor vode na suvoplaninskom vencu.

Oni kažu da konji nikada nisu gladni, čak ni zimi jer jaki vetrovi prave nanose, pa ima pašnjaka koji nisu pod snegom.

Konje čuvamo iz ljubavi prema životinjama. Ranije su ljudi dolazili da kupe konje za vuču, ali sada ne. Ne prodajemo ih. Volim da ih gledam kako se složno bore za svoj opstanak, kako se svi skupe oko ždrebeta kada naiđe opasnost, kako se pastuvi bore za prevlast u krdu – kaže meštanin Zoran Jovanović.

Iako nisu često u kontaktu sa ljudima, konji sa Suve planine ipak ne beže od njih. Međutim, oprezni su i ne dozvoljavaju ljudima da im se previše približe.

Teško je uhvatiti ih, naročito one koji su se oždrebili na planini. Oni su zaista divlji i vole da slobodno gospodare ovim prostranstvom – kaže meštanin Zoran Jovanović.

Uporedo sa divljim konjima, na ovim impozantnim vrhovima žive i poludivlje krave, koje takođe ovde opstaju same. Jedinstven je prizor videti ogromna krda krava i konja kako zajedno odmaraju na  ispaši, i kako u grupicama od po dva-tri člana odlaze da piju vodu na izvoru.

Ljudi napustili Suvu planinu

Ljudski život na ovoj planini polako se gasi. Nekada je na suvoplaninskim obroncima život vrveo od seljaka koji su, osim što su se bavili stočarstvom, vadili kamen za građevinske radove, jer je Suva planina masiv sa izuzetnim oblicima kraškog reljefa i prava riznica sedimenata različite starosti.

Suva planina se prostire pravcem severozapad-jugoistok i deli Zaplanjsku i Sićevačku dolinu u jugoistočnom delu Srbije. Udaljena svega dvadesetak kilometara od Niša, predstavlja izvanredan prirodni rezervat koga rado posećuju planinari i mnogobrojni ljubitelji prirode.

Jedna je od najneistraženijih planina kod nas i prava oaza netaknute prirode. Postoje mesta gde ni do danas ljudska noga nije kročila – kažu u Turističkoj organizaciji.

U njenom podnožju nekada je prolazio Carigradski drum (rimski vojnički put Via Militaris), jedna od najvažnijih srednjovekovnih saobraćajnica na Balkanskom poluostrvu koja je spajala Beograd i Beč sa Istanbulom. Hanovi kao mesta gde putnici odsedaju brojni su u ovom kraju, pa tako postoje opštine poput Gadžinog Hana, Ličkog Hana, Vladičinog kao svedoci da su ovde neretko prolazili Turci.