Dve doktorke u Aleksincu u kovid zoni od početka epidemije - “od rada ni ne primetimo kada prođe dan”

Danima i mesecima rade svoj posao najbolje što znaju, ojačale su nakon svega što su prošle i preživele i ništa ih više ne može razbiti - govore lekari Svetlana Šunjevarić Stojiljković i Katarina Stojković Stajić, koje su jedini doktori koji su zbog svoje specijalizacije lečili koronu u Opštoj bolnici u Aleksincu od početka epidemije i imaju samo jedna drugu za zamenu. Skafanderi i viziri su im postali svakodnevno odelo, jer iz njih ponekad ne izlaze od jutra do mraka i u njima provode praznike. Pohvale ljudi ipak ne prihvataju samo za sebe, već ih dele sa ostalim kolegama.

Radni dan koji nekad traje po 15 sati, subota, nedelja i praznici na dežurstvu, tako izgleda svakodnevnica dve doktorke aleksinačke Opšte bolnice Svetlane Šunjevarić Stojiljković i Katarine Stojković Stajić od početka epidemije korona virusa.

Često se dešava da preuzmemo popodnevnu smenu u 13 sati i ispratimo poslednjeg pacijenta posle ponoći, ko i da samo dođemo kući, odspavamo i sutra opet odlazimo u nove radne pohode. Od početka epidemije i koleginica i ja imale smo samo po jedan kratki odmor od 10 dana - priča doktorka Stojković Stajić.

Njih dve doktorke pneumoftiziologije smenjuju se naizmenično i imaju tek jedan dan odmora u toku nedelje, dodaje Svetlana Šunjevarić Stojiljković. One pregledaju pacijente, propisuju i daju im terapiju, a zatim i prate njihovo stanje nakon što je prime. Zasluge dele sa timom medicinskog i nemedicinskog osoblja Bolnice; foto: Svetlana Šunjevarić Stojiljković/privatna arhiva;

Tako trčeći po ceo dan, uz nebrojeno puno intervencija i podešavanja terapije, ponekad i ne primetimo da je prošao dan, da je duboka noć. Dani se smenjuju, ali mi smo danima i mesecima radeći ovaj posao najbolje što znamo i umemo ojačali i očvrsnuli i već je toliko toga prošlo, preživljeno, izbalansirano, spašeno da mi se čini da nas ništa više ne može razbiti - navodi Šunjevarić Stojiljković.

Kada jedna od njih preuzme dan za prijem i terapijsko praćenje pacijenata, a dešavalo se i da ih bude preko 170 u toku jednog dana, doktorka Šunjevarić Stojiljković kaže da ona i njena koleginica osećaju da je sva nada i vera tih ljudi da će pobediti gušenje, temperaturu, opštu slabost i strah usmerena na lekare.

Mnogo je neizvesnosti i mnogo nepredvidivih situacija kada pacijent koji ne reaguje na datu terapiju, kod koga se stanje pogoršava, koji se guši i bori za udah, mora poslati sanitetom u Klinički centar Niš. Najteže je gledati lice nekog deke ili neke bake, koje se bori za vazduh, koje i sa 15l kiseonika datog u terapiji ne može postići zadovoljavajuće stanje i onda se šalju u KC Niš. Onda nastupa strah, veliki strah od neizvesnosti. Koliko puta smo pokušavali sa izmenama terapije da prevaziđemo to takvo stanje, čekajući i više od potrebnog da uspemo da zajedno proguramo i pobedimo bolest - navodi Šunjevarić Stojiljković.

Najteže im je, saglasne su, kada izgube pacijenta, ali pomisao da mogu da pomognu bolesnima da što pre ozdrave i vrate se normalnom životu pokreće ih da idu dalje i daje im snagu da izdrže svaki dan.

Svakodnevna oprema u borbi protiv kovida; Ilustracija; foto: A. Kostić;I kuća i radno mesto, kažu, postale su im jedno, stalno moraju da se dopunjuju, jer kako ih je samo dve, drugačije ne bi ni mogao da se organizuje rad.

Sa svakom od nas rade i naši mladi lekari, sestre koji su naša dodatna snaga i motivacija. Tako smo stvorili timove nas lekara, koji tačno znaju svaki svoje mesto u radu u toj nepreglednoj koloni ljudi koji svakoga jutra dolaze tražeći pomoć i nadu od nas - kaže doktorka Šunjevarić.

Reči hvale koje stižu na račun njih dve ne prihvataju samo za sebe, već ih dele sa ekipom medicinskog i nemedicinskog osoblja bolnice sa kojima rade, a da su na vrhu ledenog brega cele te ekipe koja radi danonoćno u Bolnici koju vodi, primećuje i direktor Goran Vidić.

One ne traže da budu heroji, niti pišu na društvenim mrežama, već samo rade. Ali tu je i cela ekipa ostalog medicinskog osoblja - dodaje Vidić.

U njihovom poslu, saglasne su, ima i nečeg lepog - osećaj uspeha i sreće nakon što pomognu ljudima, a koji dolaze iz i Aleksinca, i iz okolinih 72 sela opštine Ražanj, ali i iz Niša i Beograda.

Srećni smo kada vidimo da se pacijenti bolje osećaju i da smo uspeli da im pomognemo - ističe doktorka Stojković Stajić.

Njih dve imaju samo jednu želju, da uskoro svi budu mnogo bezbrižniji i opušteniji i da ponovo mogu da zagrle dragog prijatelja ili roditelja bez straha da će nekog od njima dragih ljudi zaraziti.