Južnjački ritam odzvanja aerodromom u Melburnu

Hristijan radi kao pijanista na aerodromu od septembra prošle godine Zvuci "Niške Banje" na klaviru svakog dana se čuju u Melburnu, gde putnici najvećeg aerodroma u Australiji slušaju kako Hristijan Spirovski (26) makedonskog porekla svira balkansku muziku.

Ovaj mladi muzičar rešio je da znanje, koje je stekao studirajući na muzičkom konzervatorijumu u Melburnu, predstavi putnicima iz celog sveta i prijavio se na audiciju za pijanistu na aerodromu.

Baš on je pre 6 meseci izabran da, po radnom zadatku, muzikom zabavlja putnike i oslobađa ih stresa pred let. 

- Putnici koji prepoznaju pesmu su jako srećni. Priđu, zastanu, zapevaju, pa i ja sa njima. Volim da pevam, kao mali sam učestvovao na dečjim festivalima u Makedoniji jer sam u Bitolju završio osnovnu i srednju muzički školu - priča Hristijan za "Južne vesti".

Takt od devet osmina, tipičan za pesme sa juga Srbije, čini "Nišku banju" neobičnom za one kojima je ova muzika daleka, objašnjava ovaj pijanista.

- Osim tog takta, za Balkan je karatkerističan i onaj od sedam osmina. Privlače slušaoce iz celog sveta, to je njima neobično. Često me Vijetnamci i Australijanci pitaju šta je to što sviram, ja objašnjavam da je sa Balkana i iz Srbije - kaže Hristijan.

Na njegovom repertoaru, za koji su mu menadžeri aerodroma rekli da sam odabere, nalaze se i "Uzičko kolo", "Bitola. moj roden kraj", "Još ne sviće rujna zora", "Neka mi ne svane", "Molitva za Magdalenu", "Den me agapas", "Tha melanholiso", "Osman aga"...

Iako svira klasičnu muziku, ali i pesme Adel, Ališe Kiz i benda "Coldplay", kaže da voli da čuje i srpske muzičare: Željka Joksimovića, Vladu Georgieva, Šabana Šaulića, Jelenu Tomašević, Aleksandru Radović, a najčešće peva hitove Tome Zdravkovića. 

- Srpski mediji su već pisali o meni i zahvalan sam im što su doprineli tome da postanem popularan, Voleo bih da jednog dana dođem kod vas i uspem kao pevač. Za sada ću ostati ovde da radim na aerodromu jer mi Australija pruža dobre uslove za sviranje - kaže ovaj pijanista.

Hristijanov otac i njegov prijatelj iz Niša su sedamdesetih godina osnovali prvi bend sa prostora tadašnje JugoslavijeLepe utiske iz Srbije poneo je iz posete Bačkoj Palanci i kratke posete Beogradu pre nekoliko godina gde su ga oduševili gostoprimljivi ljudi i ćevapčići.

Međutim, za jug i Niš, osim pesme "Niška Banja", vezuje ga još jedna činjenica.

- Muzički talenat sam nasledio od oca koji je baš sa prijateljm iz Niša Urošem Antićem sedamdesetih godina u Australiji oformio prvu grupu čiji su članovi ondašnji Jugosloveni i svirali su sve do kraja osamdesetih. Na žalost, ni jedan od njih dvojice nije više živ - priča Hristijan.

Želja mu je da poseti Niš i "Nišku banju" odsvira baš u Niškoj Banji. Do tada će njenim ritmom, osim putnika, zabavljati i zaposlene na aerodromu među kojima je, kaže, jako mnogo Balkanaca.