Kada sve funkcioniše savršeno - iskustvo niškog naučnika

Sistem školovanja podređen pojedincu i uslovi kakvi su za istraživače i naučnike u Srbiji još nezamislivi ono su što je dr Niko Radulović, vanredni profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu, pre 3 godine doživeo u Nemačkoj tokom post-doktorskih studija.

Prvo što ga je na Maks-Plankovom institutu za hemijsku fiziku čvrstog stanja u Drezdenu iznenadilo bila je nasmejana službenica zadužena za gostujuće istraživače koja mu je dala ključeve zgrade Instituta i kabineta gde je mogao da uđe u bilo koje doba dana i noći. Maks Plank insitut; Foto: RianMa

Dala mi je mantil i objasnila kome da ga ostavim kada hoću da ga operu, gde da dobijem kancelarijski materijal, „naručim“ hemikalije i laboratorijsko posuđe koje stiže skoro odmah. Provela me je kroz "digitalizovanu" biblioteku gde čovek u po noći može da dođe i sam se zaduži. Bibliotekarka je tu da rešava nabavku literature koja je potrebna, a nema je u biblioteci – priča dr Radulović.

Literatura koja mu je tamo bila potrebna, a bibliotekarka za to vreme nije uspela da je nabavi, stigla mu je kasnije na kućnu adresu u Srbiji – besplatno, uz izvinjenje što je čekao. A laboratorije i opremu, kaže, ne može da opiše. 

Institut je u tom smislu „spejs šatl“. Još kad se uporedi sa laboratorijom od tridesetak kvadrata koju u Srbiji delim sa desetak kolega... Ovde, čak i kad imamo dovoljno para za istraživanja, imamo ogromnih problema da ih potrošimo jer nas ili ograničavaju propisi neprilagođeni istraživačkim ustanovama, ili hemikalije i oprema jaku dugo „putuju“ do nas – ističe Radulović.

Univerzitetska biblioteka; Foto: blog.slub-dresden.deS obzirom na to da zna koliko je laboratorijska oprema skupa, kaže da će teško biti da se Srbija u tom smislu u skorije vreme približi Nemačkoj.

Ipak, on ističe da „raskoš“ instituta nije ono što je na njega ostavilo najjači utisak.

Ono što me je najviše oduševilo je osećaj da je sistem tu zbog pojedinca, a ne obrnuto. Sve je podređeno čoveku, njemu služi i njemu treba da olakša. Na Institutu smo imali zimsku baštu, parkić, sto za stoni tenis da se relaksiramo. Na svakom spratu je bilo nekoliko potpuno opremljenih kuhinja, besplatno osveženje. Ambijent poručuje: "Vi samo radite i mislite, a sve ostalo vam je obezbedjeno"  – priča Radulović.

Sistem je organizovan tako da studenti i zaposleni na Institut, u biblioteku ili menzu, mogu dovoditi i svoju decu.

Čak i u studentskim restoranima ima stoličica za bebe i nije retkost da se deca brčkaju u fontani u parku dok roditelji nešto čitaju ili diskutuju. Čini mi se da mnogo toga što je u Derzdenu dobro i što se meni dopalo nema veze sa parama, nego sa duhom i stavom – ističe Radulović.

Ispred centralne biblioteke Tehničkog univerziteta postoji brdašce sa ležaljkama na kojima studenti uče dok se sunčaju.

Da ne pominjem da sam člansku kartu dobio praktično "na lepe oči" i poverenje, uz informaciju da nije praksa da neko zaduži više od 100 knjiga odjednom, ali ako mi je to potrebno, neće biti problema – prepričava Radulović.

Zimska bašta InstitutaPozitivne utiske poneo je i iz "kući za goste" Univerziteta, gde se, pored toga što je to privremena i skromna vrsta smeštaja, osećalo da neko brine o stanarima. 

Domar me je jednog dana jurio kada je video da izlazim bez kišobrana da mi pozajmi svoj, jer je napolju bio pljusak. Na "recepciji" smo mogli da pozajmimo usisvač, peglu, žicu za sušenje veša... – kaže Radulović. 

Ističe i savršenstvo gradskog prevoza, saobraćaja, uređenost stambenih blokova...

Kaže da je sistem tako uređen da svakom prija, da se čovek ne oseća zbunjeno, kao „mali mrav“ kog će propisi da pregaze. Ističe da čovek tamo oseća da su propisi skrojeni po njegovoj meri i da mogu biti prekrojeni ukoliko sam to poželi...