Nacional - gostiona, hotel i simbol Pirota

Otvoren najpre davne 1884. godine kao prizemna gostiona, svoj današnji izgled i spratnost dobio je nakon rušenja stare i izgradnje nove zgrade 1926. godine, pirotski hotel Nacional godinama je bio ugostiteljski objekat koji je trajao najduže. U 20. veku u tom objektu bile su i trgovačke radnje, a danas se u prizemlju zgrade nalazi privatna banka.

Na uglu ulica Srpskih vladara i Vojvode Stepe i danas, nakon renoviranja, stoji zgrada za koju će svi Piroćanci reći da je to čuveni Nacional.

Prema istorijskim podacima građen je između 1881. i 1883. godine, a u izgradnju gostionice kapital su uložili Najdan Mijalković i Aleksa Hristić, sin Hriste Jovanovića - Malog Riste, poznatog pirotskog čorbadžije i trgovca u čijoj kući iz 1848. godine se danas nalazi Muzej Ponišavlja.

Istoričarka Mila Panajatović u svojoj knjizi Stare pirotske mehane i kafane piše da je građen na istom mestu na kojem je u doba turske vladavine bila "neka prosta mehana". Od najpoznatije gostione i hotela do banke; foto: Lj. F.

Prelepo zdanje jedinstvene arhitekture, koje i dalje odoleva vremenu i čvrsto stoji nekada davno je bila čuvena pirotska gostiona, kafana, hotel i bioskop. Kada bi umeo da govori bio bi izvanredan hroničar gradske istorije. Preživeo je ratove, svečano doteran dočekao oslobodioce, a zatim najviše uživao u bezbrojnim zabavama, igrankama, pozorišnim predstavama i koncertima - piše Panajatovićeva.

U mnogim rukopisima, knjigama i istorijskoj građi, Nacional se navodi kao jedini reprezentativni hotel u Pirotu pre Drugog svetskog rata, a u knjizi Pirotski leksikon stoji podatak da je prvobitno zidan kao prizemna ugaona zgrada sa velikom kafanskom salom i hotelom koji je imao više spavaćih soba i jednu letnju baštu.

Važio za gospodsku kafanu, namenjenu otmenom svetu. Seljaci su veoma retko svraćali, dok su samo imućnije seoske gazde mogle priuštiti sebi taj luksuz - piše istoričarka.

U novosadskom političkom listu Branik koji je izlazio krajem 19. i početkom 20. veka, njihov dopisnik Branislav Stanojevič piše da je bio oduševljen boravkom u gostionici. Hotel Nacional na razglednici; foto: Narodna biblioteka Pirot

Hvale Švajcarske i Nemačke hotele da su oni verovatno jeftini. Nisam iskusio, ali ne mogu da verujem da u čitavoj Evropi ima jeftinijeg hotela sa boljom kuhinjom i brzom poslugom nego što je pirotski hotel Nacional. Za ručak smo imali goveđu čorbu, zelje, pečenje, testo, crnu kafu i vino. Razumite me dobro, od svega toga ne dosta, već mnogo i takav ručak od osobe je dinar i po. Ko ne veruje nek ide u Pirot pa će videti - pisao je Stanojević.

Glavna kafanska sala je bila ogromna, pod se sastojao od drveta, međutim u gostionici nije bilo toaleta i kupatila. Tek početkom 20. veka je gostionica dobila struju i vodu.

Brojne promene vlasnika

Mijalković i Hristić su od 1897. do 1903. godine izdali u zakup celu gostionicu kafedžiji Lazaru Grujiću, a posle 1903. godine posao hotelijerstva u gostionici su od očeva preuzeli Petar Hristić i braća Mijalković - Dušan i Ljubomir.

Bilo je to doba kada je posao u Nacionalu cvetao. Mladi vlasnici su bili obrazovani ljudi koji su išli u korak sa vremenom, pa su u hotel uveli novotarije tadašnjeg doba - jedan od prvih telefona u tom gradu, kao i bioskop u desnom krilu gostionice - piše u knjizi Stare pirotske kafane i mehane.

U vreme Prvog svetskog rata zakupac hotela je bio čovek po imenu Sotir, a istorijski podaci kažu da je za vreme rata štab Druge armije na čelu sa Stepom Stepanovićem bio smešten upravo u toj gostionici i da su Stepanovića često viđali ispred nje. Oslobođenje Pirota i doček pred Nacionalom; foto: Istorijski arhiv

Svoj naziv nije menjao za vreme Bugarske okupacije u tom ratu, a nakon oslobođenja Nacional je bio domaćin ručka za komandante i oficire savezničke francuske vojske.

Kao suvlasnici u periodu nakon Prvog svetskog rata ostali su žena i maloletna deca Petra Hristića i braća Dušan i Ljubomir Mijalković koji su našli nove partnere - Svetozara Kostića i Vladimira Đorđevića.

Oni su i srušili staru zgradu i podigli novu spratnu zgradu koja je zadržala ugaonu formu.

Novi renovirani hotel je otvoren 26. decembra 1926. godine. Na pozivnici za taj događaj je i dalje stajalo Hristić-Mijalković te se zaključuje da oni nisu do tada rešili sve pravno imovinske probleme - piše Panajatovićeva.

Hotel se u narednim godinama nakon bankrotstva Mijalkovića nalazio u vlasništvu Državne hipotekarne banke i Pirotske zadruge, a kasnije vlasnik hotela postaje Petar Mančić, potom njegova supruga Donka, pa Rade Đorđević, a za vreme Drugog svetskog rata su i Nemci koristili njegove prostorije. Potom je hotel od Donke Mančić zakupio Dragiša Popović i nastavio je sa radom.

Nakon rata, 1946. godine Nacional je nacionalizovan, a kasnije je restitucijom vraćen prethodnim vlasnicima. Godine propadanja u 21. veku zaustavjene su 2019. godine kada je krenulo renoviranje i sada taj prostor koji je sačuvao fasadu i spoljni izgled, dobio je poslovnu i komercijalnu namenu.

Simbol Pirota i inspiracija za umetnike

Pirotski slikar Dejan Cvetković često kao motiv za svoje slike uzima hotel Nacional kako bi dočarao neka prošla vremena. Kaže da je on simbol Pirota iz više razloga - bio je centar društvenog života u gradu, u njemu su se desile prve projekcije filmova koji su stizali u taj grad, održavali se matinei i čak i predstave sa mađioničarima, a po njemu to je i jedna veoma lepa zgrada koja svojim izgledom odražava estetiku vremena u kome je nastala.

Divim se njenim proporcijama, kada pogledate, podeljena je po horizontali na 3 dela gde je prizemlje najveće visine, sprat nešto manje visine, dok je kupola najmanje visine. Time se ističe osećaj sklada, zgrada se diže uvis popud svadbene torte. Osim kupole u obliku zvona, estetici ove zgrade u mnogome doprinosi i balkon koji prati zakrivljenost same zgrade. Da je to negde u Nemačkoj, bio bi ukrašen cvećem, ali to je kod nas izostalo - kaže Cvetković.

Uz zgradu Suda, Gimnazije i zgrade bivšeg okružnog Načelstva, po Cvetkoviću ona spada u red najlepših i najreprezentativnijih zgrada u Pirotu.

Iz detinjstva pamti deo Nacionala gde se nalazio bioskop kada je kolektivno sa školom ili samostalno odlazio na filmske predstave. Nacional kao motiv za umetnike; foto: Dejan Cvetković

Sećam se čuvenog "čika Dolfusa" koji viče i ne da da se unose semenke u salu, i same te sale sa nekakvim čudnim crvenim svetlima. Jedna od poslednih predstava kojoj sam prisustvovao u toj sali je bila sredinom devedestih godina prošlog veka kada sam bio u organizaciji letnjeg medijskog kampa (LEMEK) kada je tamo upriličeno puštanje čuvenog folma "Prodavačica ljubičica". Kakva je to simbolika bila, bilo je i suza na licima onih koji su svoju mladost živeli u Pirotu i sećali se prošlih vremena. Posle toga je sve zamrlo i zatarabljeno - priča Cvetković.

Kada je u postupku restitucije vraćen starim vlasnicima, za njega je bila jedna od najlepših vesti koja je značila da postoji mogućnost da se zgradi vrati stari sjaj, što se i desilo, doduše postupno.

Tačno je, tu se sada nalazi banka u prizemlju, ali to je samo garancija da je ponovo postalo prestižno mesto za čiji su poslovni prostor mnogi zainteresovani. Vremena su se promenila, sumnjam da bi još jedan hotel ili restoran mogao da izdrži konkurenciju koju ima u drugim hotelima i restoranima. Ovako su osigurali o(p)stanak nečega što je nekada bila prava institucija u gradu - kaže pirotski slikar.

Želja vlasnika je bila da se natpis sa imenom hotela ostavi na vrhu zgrade, sada je tu latinični naziv, a interesantno je da je u vreme bugarske okupacije tu bio natpis na bugaskom i ćirilici, što je bio odraz tog vremena.

Cvetković podseća i na istorijski događaj kada je u Nacional 1930. godine bačena bomba.

Trojica bugarskih terorista u večernjim satima 3. marta su izvršili teroristički napad u kojem je, na žalost, stradao kelner Ljubomir Stevanović. Srećom, u lokalu tada nije bilo gostiju, inače bi stradalo mnogo više ljudi. Dve su bombe bačene unutar zgrade, a dve nešto dalje, ispred kafane Maćedonija, gde se danas nalazi zgrada Pošte. Tu je na ulici stradao klonfer Vladimir Mitić - podseća Cvetković.

Zgrada Nacionala ima burnu prošlost i za Pirot predstavlja simbol jednog davno prošlog vremena - od mesta za balove i dočeke državnih rukovodilaca do prodavnice, kancelarija i banke, ali sve Piroćance podseća na nekadašnji ekskluzivni pirotski hotel.