Niški sveštenik o Vaskrsu i hadžiluku u građanskom i starom Nišu

U nedelji koja prethodi Vaskrsu i koja se zove “Stadalna nedelja”, pravoslavni svet liturgijama obeleža poslednje dane života Isusa Hrista, a danas njegovo vaskrsenje. Sveštenik Saborne crkve iz Niša Dalibor Midić smatra da bi se na Vaskrs trebalo setiti ljudskosti i empatije, koje više nema i ugledati se na znametine porodice iz građanskog Niša između ratova kojima je bila čast da za vreme najvećih praznika čine dobra dela.

Pozivajući se na spise viđenijih Nišlija tog vremena, koji se čuvaju u crkvenim arhivama, sveštenik Midić napominje da su dobrostojeće Nišlije, esnafi, udruženja žena pomagali, oblačili i hranili ratnu siročad i najsiromašnije sugrađane, jer je to za njih bila najveća čast koju su mogli da dobiju.

Interesantna je priča o Svrljažinu Đoki Jovanoviću, kome su deca preminula, a kako je bio dobrostojeći, ceo svoj život posvetio je pomagajući one kojima je potrebno. U periodici koju sam našao, on je recimo jedan od tih, koji su 1937. i 1938. godine oblačili i pomagali siročiće. Njima je to bilo najbitnije, da ta deca osete doživljaj Vaskrsa - kaže Midić.

Dobrostojeće Nišlije, esnafi, udruženja žena pomagali, oblačili i hranili ratnu siročad i najsiromašnije sugrađane, jer je to za njih bila najveća čast koju su mogli da dobiju; foto: privatna arhiva, Dalibor Midić Prema rečima sveštenika Dalibora Midića, Đoka Jovanović svoju zaostavštinu i tadašnju fondaciju, koja je napravljena da se pomognu osobe sa invaliditetom i sirotišta, predodelio Eparhiji niškoj da nastavi njegov rad. Preminuo je 1940. godine, godinu dana pre početka Drugog svetskog rata, a nakon rata, Midić kaže, sve to je nacionalizovano i ostalo neostvareno.

Nastavljajući priču o niškim dobrotvorima, Midić spominje i bračni par Kostu i Dragu Tasić, koji su kroz svoj humanitarni rad i pomoć sirotištima, uspeli da nadomeste to što nisu imali decu.

Oni su bili veliki dobrotvori gimnazije “Stevan Sremac” i za Vaskrs su oblačili preko 100 niške dece. Imali su zadužbinu u Kozaračkoj ulici gde je bila kuća, koja je bila dvor Episkopa između dva rata. Tom zadužbinom oni su nadomestili to što nisu imali svoje dece i pružili pomoć onoj deci kojoj je to bilo potrebno - kaže sveštenik.

Niški kult hadžiluka u vreme Vaskrsa

Period pre oslobođenja Niša 1878. godine, ali i kasnijih godina, u Nišu je poznat kao kult hadžiluka. Prema informacijama kojima raspolaže Dalibor Midić, tadašnje hadžije iz Niša, Pirota, Leskovca, Vranja i Prokuplja odlazile su u Jerusalim kada vaskršnji post počne.

Mazgama su putovali do Soluna, odatle parobrodom do jafskog pristaništa i odatle obilazili Egipat, Palestinu i Hristov grob. Tamo su ostajali do Vaskrsa i nakon toga se vraćali ovde. Ta praksa je nastavljana do Drugog svetskog rata. U periodu između dva rata uspostavljena je bila pruga, pa je vladika niški Dositej bio vođa hodočasnika i mnogo Vaskrsa proveo tamo - kaže Midić.

Znamenitim porodicama u građanskom Nišu između ratova bila je čast da za vreme najvećih praznika čine dobra dela; foto: privatna arhiva, Dalibor Midić Upoznajući dominantnu osmansku kulturu koja je bila prisutna u ovim krajevima, primetili su da su oni bili u obaveze jednom godišnje da posete Meku, tada su, kako Dalibor Midić kaže, imućniji hrišćani iz Niša, počeli da odlaze na hodočašće svojim svetinjama.

U spisima koje sam našao bio je organizovan svečani doček na železničkoj stanici kada su se vraćali sa hadžiluka. Potom se odlazilo u crkvu na blagodarenje, kada su ljudima koji su ih dočekali darivali blagoslove Svete zemlje, krstiće i ikonice. To je zapravio bio jako lep verski turizam tog vremena. Hadžije su zbog toga, između ostalog, bile jako poštovane u narodu i sam taj prefiks hadži označavao je društveni status i nije mogao svaki čovek da postane hadžija i gazda - kaže Dalibor Midić.

U tim spisima zabeleženo je da su doneli i veliku ikonu, koja je u ćesarskim dukatima danas koštala 50.000 evra, kaže Midić i dodaje da iako je trebalo ostaviti posao, bogato darivati svetinje koje su obilazili, oni su donosili skupe poklone u Niš, kako bi doprineli razvitku kulture i civilizacije Niša.

Najpoznatiji hadžija tog vremena bio je hadži Jordan Cvetković, tvrdi sveštenik i kaže da su njega i njegovu porodicu nakon što je njegov deda preležao koleru, koja mu je ostavila ožiljke na licu, prozvali Roškovi.

On je bio predsednik crkvene opštine i on je predvodio hadžije. On je i 50-ih i 60-ih godina posle Drugog svetskog rata u crkvi, kada niko nije smeo, organizovao litije oko crkve. Njima su sve uzeli, a čak i posle toga nastavili su sa svojim aktivnostima da poštuju crkvene praznike i u to vreme predvodili ta hodočašća u Jerusalim - ispričao je Midić.

Govoreći o liturgijama koje su se u crkvama obavljale, otac Dalibor kaže da u spisima učitelja Mile, koji je bio učenik učitelja Tase, u kojima su se našle i beleške Todora Stankovića u kojima opisuje liturgije za Veliki petak.

Prema tim beleškama, monasi iz Hilandarskog, Dečanskog i Rilskog manastira, koji su imali svoje metohe u Nišu, nosili su krst, dok je iza njih idu mitropolit i narod. Midić napominje da je zabeleženo da je paša, želeo da poseti crkvu, jer Srbe nije doživljavao kao bezbožnike, međutim, kada se pojavio pred crkvom, kaže otac Dalibor, nastao je haos, jer je narodu u sećanju ostala još uvek sveža i nedavno završena Niška buna, a da u pometnji koja je nastala, mnoge ikone su popadale i bile polomljene.

Ljudi su oduvek emotivno bili povezani sa proslavom uskršnjih praznika, poručuje Midić i zaključuje da ukoliko se ugledamo na nekadašnje niške dobročinitelje, možemo probuditi uspavanu empatiju.