Nišlija 17 godina čeka građevinsku dozvolu za nadogradnju zgrade

Od januara 2001. godine Nikola Ković čeka dozvolu da počne nadogradnju sprata i potkrovlja na četvorospratnici na Trošarini, u kojoj je tada stanovao. Dok iz Gradske uprave odbijaju da je izdaju, jer u projektu nema lifta, sud poništava rešenja Grada i vraća na ponovno odlučivanje, te ovaj Nišlija ne izlazi iz “začaranog kruga”.

Prema njegovim rečima, 2000. godine od Grada je dobio urbanističku dozvolu, današnje “lokacijske uslove”. Sledeći korak bila je građevinska dozvola, nakon čega bi počeo da nadograđuje zgradu na Bulevaru cara Konstantina, koja se "završava" pločom.

Komunalne takse Gradu, kao i one koje su tada bile propisane za skloništa, tvrdi da je platio čak 18.000 tadašnjih maraka. Ipak, iz Uprave za planiranje i izgradnju kasnije su odbili da mu izdaju dozvolu zbog toga što projektom nije predvideo lift.

Urbanistička dozvola je nekoliko meseci kasnije poništena, a doneta je nova kojom mu je omogućeno da gradi samo potkrovlje, bez jednog sprata, kako je prvobitno odlučeno.

Nišlija je odmah pokrenuo Upravni postupak, i više puta su, kaže, sudovi poništavali gradske odluke.

Upravni, Vrhovni i Ustavni sud su obarali rešenja kojim odbijaju da mi daju dozvolu da gradim. Oni skoro 18 godina koriste novac koji sam uplatio bez osnova, a ne želim da ga tražim nazad jer ne odustajem od svog zahteva - kaže Ković.

Osim brojnih taksi, Ković je, kaže, platio i materijal za gradnju, jer je građevinsku dozvolu očekivao da dobije za najviše 15 dana, koliki je propisani rok. Međutim, neočekivani obrt u njegovom slučaju stopirao je izgradnju.

Sukob propisa ili interesa?

Ković tvrdi da po tada važećim propisima nije bilo obavezno da se u nadograđene zgrade ugrađuju liftovi, kao što i većina onih koji su na 4 postojeća sprata pravili nove etaže, nisu ni radili. Kojić tvrdi da je ovo bila važeći dokument po kome se odlučivalo; Foto: Screenshot overa.rs

Iako nije iz graditeljske branše, već je u ovaj projekat ušao, kako kaže, zbog toga što je zgrada stalno prokišnjavala, te je već i bilo neophodno da se stavi krov, pita se - zbog čega mu se ovo desilo. Ipak, sumnja da je moguće i to što nije platio još jednu “taksu”, ona koja ide, kako kaže, “ispod ruke”.

To je mala zgrada, dimenzija 16x11 metara, ne razumem zašto smo napravili već 10 krugova. Prvostepeni (Sekretarijat) i drugostepeni (Ministarstvo) organ donesu jedno rešenje, sud ga pobije i vrati na ponovno odlučivanje, a oni posle nekoliko godina opet donesu istovetno rešenje. Odmah sam pitao koliko treba da se plati, jer mi je rečeno da dozvola "košta" 20.000 maraka. Ipak, rekli su mi iz Uprave da ne treba ništa da doplatim - objašnjava.

Ovaj Nišlija kaže da su stanari u to vreme svakako tražili investitora koji bi nadogradio njihovu zgradu, sa čijeg je vrha kaže "curilo" kada pada kiša, ali da nikome nije bila atraktivna lokacija na Trošarini. Zato se, dodaje, i prihvatio tog posla, a kako bi mu se isplatilo da postavi krov, proračuno je da bi još jednim spratom nadoknadio troškove.

Sekretarijat za izgradnju: Predmet kod Ministarstva skoro dve i po godine

Decembra prošle godine, kaže Ković, dobio je još jednu odluku Upravnog suda kojom se ponovo poništava rešenje Uprave za planiranje i izgradnju, dok iz sadašnjeg Sekretarijata koji se bavi ovim poslovima, kažu da je ceo predmet “Ković” u Ministarstvu građevinarstva, koje treba da odluči po žalbi ovog Nišlije.

Zbog toga, kako su kazali u Sekretarijatu, nemaju detaljne informacije o ovom slučaju.

Po žalbi je septembra 2015. prosleđeno Ministarstvu i do danšnjeg dana nije vraćeno u Sekretarijat. Dok se spisi predmeta ne vrate ovde, u skladu sa rešenjem odgovarajućim od strane Ministarstva, uopšte ne mogu da otvaram to pitanje - rekao je Igor Igić iz Sekretarijata.

Ministarstvu građevinarstva novinari su poslali pitanja vezana za ovaj slučaj i zasada čekaju odgovore.

Šta kažu propisi?

Da li, i u kojim slučajevima, u nadograđenim zgradama mora da se ugradi lift, iz Sekretarijata nisu precizirali. Igić objašnjava da je 2001. godine, kada je Ković tražio dozvolu da gradi, na snazi bio jugoslovenski JUS standard koji i dalje važi.

2001. godine smo se pozivali na standard o tehničkim normativima. To je tada bio JUS M.D1.520.247 - to je Jugoslovenski standard bio, koji je sad srpski, i dalje važeći. Za spratnost prizemlje + 5 spratova + potkrovlje što Ković traži, potrebno je da se ugradi lift u stambenu zgradu. To je tada bilo i po tome se odlučivalo - kaže Igić.

Ipak, Ković tvrdi da se odlučivalo na osnovu Odluke Skupštine Beograda u kojoj je stajalo i da u slučaju kada se zgrada nadograđuje, lift nije obavezni uslov. O tome svedoči, dodaje, i veliki broj nadograđenih zgrada, koje imaju više od 4 spratova, a nemaju lift.

U Nišu je do 2003. bilo 184 zgrade koje su nadograđene sa urednim papirima, a nemaju lift, što sam lično proverio - kaže Ković.

Ipak, Igić iz Sekretarijata tvrdi suprotno - da su liftovi ugrađivani.

Za zgrade koje imaju 5 spratova i potkrovlje smo tražili ugrađivanje liftova - primer su Stara železnička kolonija - Čarnojevićeva ulica. Tamo je jedan kompleks nadograđivan, sprat i potkrovlje, investitor je ugrađivao liftove - objašnjava.

Međutim, dodaje da ni po trenutno važećem Pravilniku iz 2012. godine, koji kaže da zgrade sa prizemljem i još 3 sprata obavezno moraju da imaju lift, nije uređena oblast nadogradnje.

Kaže i da nadograđivanje više nije trend, već da se investitori više odlučuju da grade niskospratnice “od temelja”.