Nišlije, treća generacija sodadžija, prave klaker - autohtoni brend i čuvar tradicije Niša

Sećanje na sodadžijske radnje polako počinje da bledi, međutim, ukusi koji su tu nastajali ostali su urezani u sećanja svih južnjaka. U Nišu postoji sodara, koja i dalje čuva od zaborava ovaj stari zanat i pravi, čuveni klaker po recepturi staroj 70 godina.

Dragan Petković čuva tradiciju; foto: JV / Nikola Đukić Dragan Petković iz Niša vlasnik je sodare, koja je poslednjih godina vratila klaker na “staze stare slave” i kaže da je njegova životna misija da sačuva sećanje na sodadžije i pruži ljudima mogućnost da piju klaker originalne recepture. Porodica Petković ovim zanatom se bavi od 1952. godine.

Prvi sa poslom je krenuo moj otac Dobrivoje, koji je nakon Drugog svetskog rata ostao u Užicu i tamo otvorio prvu radnju. Najviše klakera se prodavalo na Saborima. U to vreme se ručno pravila soda. Celu mašinu je morao da nosi sa sobom, a imao je svega desetak flaša i kako ko popije, praznu flašu daje drugom i vraća se u red da čeka. Nije bilo pranja tih flaša, samo se sipa sirup i nalije sodom - rekao je Dragan Petković.

Dobrivoje Petković se 1978. godine vratio u rodni Niš; foto: privatna arhiva Dobrivoje Petković u Užicu se zadržao do 1978. godine, tada je rešio da se vrati u svoj rodni grad Niš, napravio je kuću i od sledeće godine, zvanično je sodara krenula sa radom, a ukus se, kako Dragan kaže nije promenio do danas.

Ukus se nije promenio mnogo, ja i dalje njegov recept koristim, jedino što sam ja morao da uradim, jeste da modernizujem mašine. Sada je sve automatski, u duhu vremena u kojem živimo, ali receptura je ista - dodao je ovaj sodadžija.

Sa oca na sina, a dedin recept se ne menja

Peračica povratne ambalaže; foto: JV / Nikola Đukić Sodadžijskim poslom bavi se i Draganovi sinovi Uroš i Miloš koji smatra da je ponovna ekspanzija klakera krenula pre sedam godina, jer su ljudi shvatili da je to kvalitetno piće, koje ima dugu tradiciju, ali da je godinama postojala zabuna oko imena.

Postojao je sličan napitak, kome su stalno menjali ime, Kabeza, Šabeza, Oranžada, ali otac je rešio da bude uporan i da ga nazove Klaker. Nekada su flaše imale mali kliker, koji kada je pod pritiskom sode pravi vakuum. Tek kada biste gurnuli kliker mogli biste da otvorite flašu. Taj proces imao je zvuk klik-klak, što mu je dalo ideju da ga nazove Klaker. Međutim, te flaše nije bilo moguće oprati i zbog toga one više nisu u upotrebi - rekao je Miloš Petković.

Iako je u prošlosti bilo klakera različitih ukusa, iz ove sodadžijske radnje tvrde da po njihovoj recepturi postoje samo dva ukusa.

Samo dve vrste klakera postoje, to su kruška i limun tj. crveni i žuti klaker. Mnoge sodadžije su ga pravile od različitih voća, ali po originalnom receptu ima samo dva ukusa. Taj recept je moj otac dobio od jednog predratnog sodadžije od koga je i kupio radnju u Užicu. Mislim da je bio jevrejskog porekla, a dobro je poznato da su baš oni krajem 19. veka doneli taj napitak u naše krajeve - nastavio je Dragan Petković.

Deo mašine za proizvodnju klakera u kojoj se nalazi sirup; foto: JV / Nikola Đukić Dragan i Miloš Petković smatraju da je pojavom objekata koji rade tokom čitave noći i prodaju jeftina pića u nekvalitetnim ambalažama, nestala kultura uživanja u piću i dodali da se osećaju ponosno kada vide da ljudi traže kvalitetno piće.

Nama je najvažnije što nas kroz naš proizvod zna čitav grad. Znaju šta kupuju, dobar i kvalitetan proizvod. Nema te zarada koja će promeniti dedin recept za koji dinar više - rekao je Miloš.

Šta koči klakerizaciju Srbije?

Mašina za proizvodnju klakera; foto: JV / Nikola Đukić Dragan, potvrđujući Miloševe reči, dodaje da oseća ponos što svi na jugu Srbije znaju za njegov klaker, ali da ipak oseća žal što nema kapacite da to proširi na čitavu zemlju.

U Vojvodini, recimo ni stariji ljudi ne znaju koje je to piće. To je naš autohtoni proizvod. Nekako se uvek vezivao za Bosnu, jug Srbije i donekle Crnu Goru. A kada probaju, svi su oduševljeni. Nažalost, mi sa našom malom proizvodnjom nismo u stanju da proširimo uslugu na celu Srbiju - tvrdi Dragan Petković.

Traka na mašini na kojoj se postavljaju čepovi; foto: JV / Nikola Đukić Kao najveći problem zašto ne mogu da prošire svoju proizvodnju jesu zakoni koje je donela država, te da ne postoji model koji bi ih prepoznao kao zanatlije.

Mi dalje smatramo da smo mi zanatlije, a zbog zakona koji su doneli, mi smo primorani da zadovoljimo sve standarde koje ispunjavaju najveći svetski proizvođači, naravno sa “mini mašinama” koje je, bez obzira na veličinu, bilo izuzetno teško naći, mi smo čak morali mašinu za pranje flaša da pravimo i korigujemo - zaključio je Dragan Petković.

Kako kažu, iako je država davala određena sredstva, zadali su uslove koje mala zanatska preduzeća ne mogu da isprate. Uslov je bio da se dostigne određeni profit, kako bi aplikacija za sredstva bila moguća, što oni nisu uspeli da dostignu. Međutim, bez obzira na sve probleme sa kojima se susreću, dodali su da ih to stimuliše da nastave sa još boljim i kvalitetnijim radom i da dokle god se u Nišu bude jeo burek, piće se i klaker.