Opančar koji čuva tradiciju izrade svrljiškog opanka

Nerazdvojni deo autentične svrljiške narodne nošnje, ali i tradicionalnu obuću koja je i kroz mir i kroz ratove koračala sa Svrljižanima gde god bi krenuli, danas u ovom mestu izrađuje samo jedan čovek koji vrednim rukama čuva svrljiški opanak i njegovu izradu od zaborava.

Opančar Predrag Nikolić Peka je pre tridesetak godina, kako sam kaže, ovim poslom počeo da se bavi greškom, a danas važi za jednog od najboljih majstora u široj okolini.

Jedini je koji izrađuje opanke, ali verovatno i jedini u Srbiji u čijoj se radnji spajaju mnogi zanati - tamo se osim opanaka izrađuju i tašne i kaiševi i popravlja obuća. Izradom opanaka, od koje nema značajnu zaradu, bavi se iz hobija.

Upravo je to najbitnije za izradu pravog svrljiškog opanka. Ljubav, a ne korist – kaže čuveni majstor Peka.

Najbitniju razliku svrljiškog, u odnosu na opanke iz drugih krajeva Srbije, majstor Peka ističe pre svega u kvalitetu kože iz ovih krajeva. Od minijaturnih za ukrase, do modernijih, za svakodnevno nošenje; foto: A.K.

Način pletenja gornjeg dela opanka je, takođe, po mnogo čemu specifičan, ali to, kako navodi ovaj opančar, zavisi od majstora do majstora. Rečima se, kaže, taj rad ne može opisati, ali dovoljan je pogled i već se vidi razlika.

Takozvani "kljun" na vrhu opanka uglavnom se izrađuje kod muških modela, a njegova izrada takođe spada u posebno umeće majstora.

Sve opanke koje je do danas izradio inspirisani su onima koje čuva još od svog dede i, kako kaže, stariji su preko 90 godina.

Pravi ih od jareće, svinjske, konjske i teleće kože. Donji, gazni deo opanka, zbog čvrstine se izrađuje od teleće kože.

Mekoća kvalitetne jareće kože daje majstoru mogućnost da u gornjem, pletenom delu opanka pokaže svoje umeće, pa lepo izrađen opanak, ako se dobro i čuva i nosi, može nadživeti svog majstora – kaže Peka.

Od „pertlaša“ do ukrasnih opanaka

Svrljižani su nekad imali u svakoj kući po jednog majstora koji je za ukućane pravio opanke, takozvane „pertlaše“ sa jakim gaznim delom i kožnim pertlama koje su se obmotavale oko noge. Često su stari Svrljižani stoku klali, ne samo zbog mesa, već i da bi, pred narednu sezonu, imali spremljenu kožu upravo da bi pravili „pertlaše“. Peka se zanatom bavi 30 godina; foto: A.K.

Sam Svrljig je posle Prvog svetskog rata postao jedan od jačih opančarskih centara u Srbiji, a u Svrljig tada dolaze opančari sa juga Srbije. Jaka škola opančara nastavlja se i posle Drugog svetskog rata, do šezdesetim i početkom sedamdesetih godina.

Razvojem obućarske industrije ljudi počinju da nose klasične cipele kakve danas poznajemo, čime opada zainteresovanost mladih za zanat, a stari majstori ostaju bez učenika.

Posle ratnih devesettih godina Srbija se vraća tradiciji, folkloru i starim zanatima, a otprilike u to vreme je i Peka počeo sa ovim zanatom.

Greškom opančar

Davne 1986. godine je Peka u Nišu, u školi „Filip Kljajić“, hteo da uči kožarski smer, ali je, kako kaže, zbog manjeg broja učenika za obućarski zanat, stavljen u to odeljenje.

Muški opanak se razlikuje po "kljunu" na vrhu; foto: A.K.Već u školi je dobio stipendiju tadašnje niške firme „Budućnost“, a po završetku škole radio je u fabrici „Borčanin“ na izradi radne obuće. Ipak, već nakon pola godine, tadašnji svrljiški obućar Dragan Nikodijević pozvao je Peku da radi u njegovoj radnji, gde je pekao zanat 2 godine.

Kod mog učitelja Dragana sam za te 2 godine savladao sve tajne, čak i u izradi obuće – kaže Peka.

Kako je celog života maštao o svojoj radnji, Peka je, i pored odlične ponude svog tadašnjeg učitelja, sam oprobao sreću, a da se nije prevario, pokazuju i sve ove godine koliko se uspešno bavi zanatom.

Opanke kupuju i najmlađi; foto: A.K.Opančara ima ko da nasledi

Umeće izrade opanaka, pravih, svrljiških, danas Peka prenosi na svog bratanca za koga ponosno kaže da će ga „još malo pa nadmašiti".

Sve ovo ne bi imalo smisla kada u zanatu ne bi imao ko da me nasledi - kaže Peka.

Danas zajedno za mnoga kulturno-umetnička društva, ali i za ukrase, zajedno prave opanke, od onih minijaturnih, do onih najvećih. Peka kaže da nema neke finansijske računice, ali ih radi jer mu to „smiruje dušu“ i da sačuva tradiciju. Zaradu od prodaje opanaka pošteno deli sa bratancem.

Svaki opanak koji izradi mora da mu se koliko-toliko isplati. Mlad je, bitna je stimulacija i bitno je da ne izgubi volju - kaže Peka.

Opanke, kaže, kupuju i deca i odrasli, ali i brojni stranci koji prođu kroz Svrljig, dođu na „Belmužijadu“ ili ih namenski neko uputi baš na njega kako bi sebi nabavili opanke „po meri“.

Kaže da će svaki opanak od onih prodatih strancima svakako nadživeti i majstora i vlasnika, ali da će nesumnjivo sačuvati istoriju ovoga kraja u svakoj niti od koje je napravljen i, gde god završio, uvek će ostati da je to taj čuveni svrljiški opanak.

Opančar čuva tradiciju izrade svrljiškog opanka; foto: A.K.