Pljušte optužbe zbog personalnih asistenata

Zato što je ovogodišnjim gradskim projektom predviđeno da im personalni asistenti koji im pomažu u svakodnevnim aktivnostima budu na raspolaganju 4 umesto 8 sati kao do sada, nekoliko osoba sa invaliditetom smatra da je diskriminisano.

Dragana Rodić, Ivan Novković i Aneta Ilić, koji se kreću kolicima, kažu da su prošlogodišnjim projektom za dodelu personalnih asistenata, koji finansira Grad, a sprovodi Centar za samostalni život OSI, imali asistente 8 sati dnevno.

Ove godine je to vreme prepolovljeno odlukom ovog centra da osmočasovne usluge dobiju pre svega oni koji boluju od mišićne distrofije.

Kažu da ne znaju na osnovu kojih kriterijuma je koordinatorka projekta Katica Ranđelović odlučivala ko će dobiti asistenta za puno radno vreme i smatraju da su diskriminisani.

Ja kao paraplegičar ne mogu da živim samo 4 sata dnevno. S obzirom na to da imam puno obaveza, da sam zaposlena, majka, aktivni član društva, neophodan mi je asistent 8 sati. Da li treba da me odvede u prodavnicu gde mi treba, recimo, 45 minuta za nabavku, i da me ostavi tamo usred kupovine jer mu je isteklo radno vreme? - pita Dragana Rodić, predsednica istoimenog udruženja.

Njeno mišljenje deli i Aneta Ilić, koja smatra da se na ovaj način urušava usluga personalne asistencije.

Nemamo nikakav problem s tim da još korisnika dobije asistente, ali i mi ispunjavamo uslove prema kriterijumima koji su propisani zakonom. Ako svi imamo rešenje da smo stoprocentni invalidi, kako Katica Ranđelović može da odlučuje da ne treba da dobijemo asistente tokom 8 sati? - pita Ilićeva.

Ove osobe sa invaliditetom kažu da je neophodno da ova usluga uđe u sistem socijalne zaštite, odnosno da postane stalna, a ne da se svake godine finansira preko projekata koji traju 11 meseci.

Katica Ranđelović: Najbitniji kriterijum je težina invaliditeta

Direktorka Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom Katica Ranđelović, koja je sa svojim saradnicima određivala ko će dobiti asistente i za koliko radno vreme, kaže da se odlučivalo pre svega prema težini invaliditeta.

Personalnog asistenta pre treba da dobiju oni koji ne mogu sami da zadovolje svoje bazične potrebe, kojima treba pomoć da odu u toalet, da jedu i slično - kaže Ranđelović.

Katica Ranđelović; foto: JVNa pitanje zašto ljudi koji su prošle godine imali asistenta osam sati sada više ne ispunjavaju kriterijume, ona objašnjava da je ove godine lista proširena i da su prioritet, zbog ograničenih sredstava, imali oni sa težim stepen invaliditeta.

Inače, prema rečima Ranđelovićeve, i ove godine je, kao i prošle, za personalne asistente Grad opredelio 13 miliona dinara.

Prošle godine su bila 34 asistenta, od čega je 18 radilo puno radno vreme. Ove godine je, međutim, 39 osoba sa invaliditetom dobilo asistente, ali svega njih devetoro mogu da računaju na celodnevnu pomoć.

Uprava: Nadležni smo samo za raspodelu para

Načelnica Uprave za socijalnu zaštitu Mirjana Popović kaže da je proširen spisak onih koji koriste personalne asistenate jer je ideja ove godine ideja bila da se većem broju osoba sa invaliditetom omogući ova usluga. Ona navodi i da je odlučivanje o tome ko će ih dobiti u nadležnostima Centra za samostalni život. 

Spisak je proširen, a sati su različito raspoređeni, neki asistenti rade 4, a neki 8 sati. Uprava za socijalnu zaštitu kontroliše utrošak sredstava iz izveštaja Centra za samostalni život, a spisak korisnika je u ingerenciji Centra - kaže ona.

Šta su personalni asistenti?

Usluge personalne asistencije su, prema zakonu, dostupne punoletnim licima sa invaliditetom koji, između ostalog, imaju sposobnosti za samostalno donošenje odluka, radno su angažovana ili aktivno uključena u rad različitih udruženja građana, sportskih društava, političkih partija i drugih oblika društvenog angažmana, odnosno uključene su u redovni ili individualni obrazovni program.

Personalna asistencija je za aktivne članove društva, koji rade ili su angažovani na neki način u zajednici. Ostalima pomoć pružaju geronto-domaćice - objašnjava Ivan Novković.

Novković navodi da je stoga glavni kriterijum pri odlučivanju trebalo da bude ko je gde i u kojoj meri društveno angažovan, a ne da se, kaže, ovi sugrađani diskriminišu prema vrsti invaliditeta.