Poslednji minuti stare časovničarske radnje

Stotine zidnih, ručnih i stonih satova otkucava poslednje minute postojanja jedine časovničarske radnje u Obrenovićevoj ulici u Nišu. Nekad ih je u tom komšiluku bilo četrnaest, od popodneva neće biti nijedne.

Nešto alata poneće sa sobom u vikendicuČasovničar Miodrag Đurđević, čiji je otac na tom mestu otvorio „Hronos“ pre 78 godina, počeo je selidbu još prošle nedelje, odmah nakon što je proslavio Svetog Nikolu. Nije bilo lako da izbaci ono što je od 1965. godine, kada mu je otac Momčilo prepustio posao, u lokal unosio.

Čega sve tu nije bilo... Teško je kad toliko vremena sakupljate, donosite i onda dođe kraj i sve treba da ode. Najteže mi je bilo da izbacim stari očev alat kojim je on počeo sve ovo – govori setno Đurđević.

U fiokama i kutijama ostaće zaboravljeni satovi. Popravka nekih košta 70 ili 24 dinaraNadu da će nešto od porodičnih vrednosti Đurđevića ipak ostati budućim generacijama daje mu to što je deo alata potražio njegov prijatelj, kako kaže - „gastarbajterski penzioner“, za privatnu kolekciju i sopstveni mini-muzej. 

Ipak, 69-godišnji časovničar strepi da će poslednji simboli starog Niša uskoro otići u zaborav, baš kao i satovi koje su neke mušterije ostavile pre više decenija i nikad se po njih nisu vratile.

Ništa ovde više nije isto kao nekad. Starog Niša se setim samo kad vidim još uvek isti železnički most... A kad šetam kroz park kralja Aleksandra zamišljam onaj stari spomenik – priča Đurđević dok menja bateriju na ručnom satu.

Obaveštenjem mesecima pozivane mušterije da dođu po poravljene satoveKada shvati da problem nije u bateriji, mušteriji vraća sat uz osmeh i rečenicu: „Evo, ali baterija je ispravna. Samo da znaš, neće on još dugo. Star je, kao ti i ja“.

Mušterije često pitaju Đurđevića kuda će sad, šta će da radi i zašto ne nađe jeftiniji lokal kad ga već vid i ruke još dobro služe. Odgovara da ne vredi da i dalje radi za minus, da više ne odoleva vremenu i da je trenutak da se povuče.

Televizor i vikendica. Tome ću se posvetiti, kao pravi penzioner. Ipak ću nešto od alata sačuvati za svaki slučaj – kaže časovničar.

Jedino ne zna šta će sa zaboravljenim satovima kojih u fiokama ove radnje ima bar nekoliko stotina. Toliko ih je i pored toga što mesecima u izlogu radnje stoji poruka mušterijama da dođu po njih jer se „Hronos“ krajem decembra zatvara.

- Pre 20 dana došao je čovek koji je sat ostavio još 2000. godine. Nisam znao kako da mu naplatim. Vidite, imam i satove čija je popravka koštala svega 70 ili 24 dinara. Šta sad s tim? Imam obavezu da te satove čuvam samo 3 meseca, ali svi su još tu - priča Đurđević.

U fiokama ima markiranih satova vrednih stotinak evra, ali i dečjih igračaka među kojima je i jedan plastični „Barbie“ sat.  

Đurđević se seća druženja sa kolegamaSigurno će sačuvati nemački stoni sat iz 1902. godine jer je on odbrojao baš svaki sekund postojanja „Hronosa“ gde se zanatu, osim Miodraga, naučilo još 8 ljudi. Njegov otac ga je kupio za otvaranje radnje, a s obzirom na kvalitet, nastaviće da kuca još dugo posle stavljanja katanca na bravu.

Đurđević kaže da takvu sudbinu ne deli i njegov zanat koji, dodaje, polako nestaje, i to ne samo u Nišu, već na celom jugu. Ubija ga tehnologija, ali i to što se ništa ne čini da bude sačuvan.

Na dane kada je posao kojm se celog života bavio bio popularan seća ga fotografija sa 14 kolega koje su se u kafani kod logora do pre 15 godina okupljale jednom godišnje na dan svog zaštitnika.

Bio sam najmlađi među njima. Sa ove slike, samo sam ja još živ. Među ovim ljudima su čuveni majstori zanata kao što je na primer bio čika Bora, neki njihovi šegrti još rade, ali sve slabije, nažalost – kaže Đurđević.

Onome ko dođe u ovaj lokal želi svu sreću u poslu.

Među poštovanim časovničarima čika Bora i drugi majstori zanata. Miodrag stoji prvi sleva u gornjem redu