Protođakon Midić: Božićna svest u Nišu sredinom 19. veku bila veća nego danas

Božićni običaji, među kojima su položajnik, slama ispod stola, orasi koji se bacaju u kući, prema rečima protođakona Dalibora Midića, gube smisao u savremenom društvu, jer će za mnoge Božić biti završen kada se iseče badnjak i popije čašica rakije. Međutim, ističe da je religija i nastala iz običaja i rituala, te da su mnogi od njih i sastavni deo Božića, kao i to da ukoliko se posti svih 40 dana, nije bitno šta će biti na trpezi za Badnji dan.

"Važno je napomenuti da su se naši običaji razvijali u periodu osmanske uprave na ovim prostorima";foto: Jovana Stojanović Kako je rekao upravnik muzeja Eparhije niške protođakon Dalibor Midić život u urbanoj sredini dodirne tačke sa nekadašnjim božićnim običajima gube smisao, te da će u narednom periodu skroz nestati.

Važno je napomenuti da su se naši običaji razvijali u periodu osmanske uprave na ovim prostorima. U to vreme nije bilo sveštenika, Hrišćanstvo se sačuvalo zahvaljujući običajima i to moramo poštovati. Često je to bilo povezano sa nekim dimenzijama starih običaja, sujeverja koji su zadržani dok nismo bili Hrišćani. Sve to što se i danas radi tokom božićnih praznika vezani su za folkloristiku i etnologiju više nego za crkvene običaje - rekao je Dalibor Midić.

Badnjak je preuzet od starih Slovena, dok je “položajnik” stigao u Niš iz Pomoravlja

"Sve to što se i danas radi tokom božićnih praznika vezani su za folkloristiku i etnologiju više nego za crkvene običaje" foto: Jovana Stojanović Prema rečima protođakona badnjak koji predstavlja sastavni deo Badnjeg dana je zaostavština paganske prošlosti. Stari Sloveni bili su, kako je rekao Midić, vezani za šume, te je njima hrast bio sveto drvo.

Kucanjem u hrast poštujemo vrhovna božanstva, a u trenutku kada smo prihavatili Hrišćanstvo običaji nisu ukinuti, već im je data druga dimenzija i značenje. Hrast kome smo se klanjali sada služi Hristu, da se u pećini gde se ponovo rodio, založi kako bi se zagrejao. To se zove inkulturacija Hrišćanstva. U postojuće kulture naroda ubacuju se novi običaji. Izvorni običaji se i dalje poštuju i na tom izvoru se pravila crkva. U Nišu, Bazilika u Jagodin mali napravljena je na mesto nekadašnjeg paganskog hrama - rekao je protođakon.

Predhrišćanski običaji koji su svoje mesto našli i u Hrišćanstvu, prema rečima protođakona Dalibora Midića, najvidljiviji su upravo u božićnim običajima.

Položajnik je osoba koja prva uđe u nečiji dom i udarajući u ognjište koje je na sredini sobe, izaziva varnice i izgovara blagoslov. Ako uzmemo činjenicu da u to vreme nije bilo crkve, sveštenika, da bi sačuvali veru, ono što im je ostalo u sećanju to su radili - rekao je Dalibor.

“Kada postite 40 dana, nebitno je šta će biti na trpezi za Badnji dan”

“Kada postite 40 dana, nebitno je šta će biti na trpezi za Badnji dan” foto: Jovana Stojanović Govoreći o božićnom postu, upravnik muzeja Eparhije niške rekao je da ne bi trebalo da ljudi osećaju pritisak da im je nešto nametnuto, već da se ponašaju u skladu sa svojim potrebama i mogućnostima.

Ljudi koji poste svih 40 dana ne obraćaju pažnju šta će biti na božićnoj trpezi, oni to jedu poslednjih mesec i po dana, to su crkveni ljudi koji znaju da je Božić smisao a ne samo post na Badnji dan. Nije smisao u hrani koju ćemo pojesti tog dana, smisao je radovanje Hristovom rođenju, trenutku koji je za sve Hrišćane najvažniji praznik, dan kada se vratio među nas, kako bi nam rešio probleme. Ti običaji moraju da postoje i da budu predmet izučavanja folklorista i etnologa. Patrijarh German koji je bio pre Partijarha Pavla rekao je da su narodni običaji drugo Jevanđelje, Sveto Pismo za sve nas, jer su upravo ti običaji sačuvali našu veru, ali da oni ne smeju da zamene suštinu i smisao - rekao je Midić.

Nišlija Stevan Ilić je 28-godišnjak koji poslednjih 5 godina posti svih 40 dana, od kojih prva i poslednja nedelja jede se hrana pripremljena isključivo na vodi.

Prvih 7 dana i poslednjih 7 dana posta postim na vodi, uglavnom to je bareno povrće, pirinač i krompir, ali i med i džem mažem na hleb. Ostalih dana, hranim kao što je većina nas i navikla kada je post. Prve dve godine mi je bilo teško da se naviknem na post na vodi jer ukus nije najbolji, ali to nije najvažanija stvar, duhovno se osećam uzvišenije - rekao je Ilić.

Građanska svest Nišlija između dva svetska rata

"Božić smisao a ne samo post na Badnji dan" foto: Jovana Stojanović Prema rečima protođakona Dalibora Midića građanska svest Nišlija u 19. veku bila je mnogo veća nego što je danas. Učenik, najpoznatije niškog učitelja Tase, Mile, kako je Midić rekao, opisivao je od 1850. godine sva bogosluženja koja su se događala u Nišu, ali kako je rekao svi ti običaji obismeljeni su 90-ih godina 20. veka.

Svaki veliki praznik Nišlije su bile u crkvi, ništa drugačije nije bilo ni za Božić. U periodu između dva rata građanska kultura Niša bila je na velikoj razini, organizovani su božićni koncerti, balovi, prijemi, bilo je mnogo kulturnije, dok je 90-ih godina to dobilo skroz drugačiji izgled. Nacionalni preporod, narod je počeo da se vraća u crkvu, svi su hteli da budu veliki Hrišćani i Srbi, crkva je pokušala da nešto ustroji, ali nagli povratak iz nacionalnih pobuda u crkvu, tada su svi ti neki običaji počeli da se vraćaju, ali nisu imali smisla - rekao je.

Protođakon Dalibor Midić rekao je da su nove generacije mnogo drugačije. Za njega je najuzvišeniji čin Božića bogosluženja koja će se odvijati ujutru i uveče, a ne odlazak u šumu gde će se uz rakiju seći badnjak.

Na Badnji dan rano ujutru, imaćemo kolone, malo i mnogo, pripitih mladih momaka koji se sa sekirama i noževim vraćaju iz šume, uz preglasnu pesmu, nažalost, praznovanje većine njih će se time i završiti. Do polovine dana će se trezniti, uveče neće izaći nigde “jer se ne valja”, a na Božić mnogima će biti dosadno jer kafići neće raditi - rekao je protođakon.

Zaključio je da bi običaje trebalo izučavati i poštovati jer, iako se neki ne mogu objasniti lako, ipak deo kulture srpske religije, a da bi Božić, kao i druge religijske i državne praznike trebalo shvatiti kao trenutak povezivanja sa drugima, a ne kao priliku za konzumacijom alkohola.