Sokobanja lečila i inspirisala Sremca, Sekulićevu i Nušića

U potrazi za lekom, ratnim skloništem ili predahom od gradske vreve u prošlom veku u Sokobanji su boravili brojni velikani srpske umetnosti među kojima su značajno mesto zauzeli Stevan Sremac, Isidora Sekulić i Branislav Nušić.

Doživljavajući Sokobanju kao nepresušni izvor inspiracije ovi poznati književnici su u tom mestu stvarali, odmarali se i okrepljivali, uživali i družili se, a svojim prisustvom i uvećali posećenost ovog turističkog mesta. Tako su u čast sećanja na njihov lik, delo i doprinos dobili spomen-biste u Sokobanji.

Sremac znao sva sokobanjska izletišta i kafane

Na fotografiji Milisava Milosavljevića sa sokobanjskog izleta 1903. godine, koja se nalazi i u albumu Srpske akademije nauka, među vodećim intelektualcima našao se Sremac.

Sremac na izletu 1903. godineNajpopularniji pisac tog vremena u Sokobanju je počeo da dolazi iste godine na preporuku lekara. Prijao mu je ovdašnji vazduh i hrana, šetnje i priroda i kako kažu, uvek je bio spreman za šalu i jako voljen.

Odsedao je kod sveštenika Živka Jovanovića, bio najviđeniji gost, stekao dosta prijatelja i poznavao sva izletišta. Često je u velikom društvu bivao do zore: „Šta ću ja tako rano kući i onako me ne čeka žena“, govorio bi u kafani.

Sremac je bio izabran za počasnog člana Akademije, te ga je čekala svečana beseda koju nažalost nije doživeo jer se iznenada razboleo i nakon gorke bolesti umro u Sokobanji. To su, priča se, meštani i turisti teško podneli, te je njegov ispraćaj na večni počinak bio nezapamćeno velika povorka u Sokobanji.

O njegovoj smrti u Sokobanji Skerlić je zapisao: „I dok je umirao, u beloj kućici pod stoletnim orahom i uz žuborenje starog studenca, cela Srbija je sa zebnjom i strahom pratila njegovo bolno mučeništvo i produženu agoniju.“

Posle više od sto godina, kako piše u monografiji, Sremac se u Sokobanju „vratio“ kada je reditelj Zdravko Šotra snimao film Zona Zamfirova u turskom amamu. U Dragovićevoj ulici na kući u kojoj je boravio i umro stoji spomen-ploča, tu je bila podignuta i bista, a i jedna ulica nosi njegovo ime.

Isidori srce u Sokobanji ljuljuškalo

Bista Isidore ispred sokobanjske biblioteke; foto: opstinasokobanja.comIsidora Sekulić došla je u Sokobanju 1914. godine po savetu lekara da bi lečila pluća. Zadivljena vazduhom i prirodom čitala je i prevodila, a pošto je ubrzo zadesio Prvi svetski rat ovde je ostala pune dve godine. Kako u monografiji piše brzo se odomaćila i bila prihvaćena. Posmatrala je novonastalo stanje neobičnih prilika ljudskog ponašanja i sudbina, te time inspirisana napisala pripovetku „Marica“ koja je objavljena 1918. godine u zagrebačkom „Savremeniku“.

Stojan Todorović u „Sokobanjskom spomenaru“ kaže da kratak izvod iz pomenute pripovetke, možda daje i najubedljivije objašnjenje zašto je naša spisateljica ispred ratnog vihora utekla baš ovde.

Banja je planinama okružena, ima šuma, ima izvora, ali je najlepši u njoj i nad njom njen osobiti vazduh, radostan vazduh, umiljat vazduh. Čovek oseti nepoznato dotle zadovoljstvo što ima pluća, i što po prirodi neprestano diše. Tu čovek sazna da je i srcu mio vazduh. Negde kraj izvora, pod planinom, srce više ne poteže da pumpa i radi, ono se odmara, a grudi, prepune čistog vazduha, dižu i spuštaju srce kao na oprugama. Srce u Sokobanji ne tuče, ne lupa, nego se ljuljuška - deo iz pripovetke poznate književnice.

Sokobanja se književnici odužila spomen-bistom otkrivenom povodom 120. godišnjice rođenja spisateljice. Danas ovo vajarsko delo Drinke Radovanović podseća na lik i delo Isidore kao i na njen boravak u Sokobanji 1914. i 1915. godine.

Sokobanja, Sokograd - dođeš mator, odeš mlad

Nušićeva bista ispred Zavičajnog muzeja; foto: M.Ž.Punih osam godina od 1929. u Sokobanju je sa suprugom i ćerkom počeo da dolazi popularni Ben Akiba, već proslavljeni satiričar i komediograf.

Gušila ga je astma, pa je išao na inhaliranje odakle se pamti jedna njegova šala: „Mačka na rupi miša čeka, a mi – zdravlje“. Kako Todorović navodi u “Sokobanjskom spomenaru”, Nušić je bio neumoran u zbijanju šala i dogodovština, večito izmišljajući zabavu. Meštani su ga pamtili kao nasmejanog čoveka vedrog duha.

Nije bilo televizije, berberi su vadili zube, tablić se igrao u džak brašna, dolazilo se fijakerima - opisuje Todorović.

Najduže se pamti krilatica „Sokobanja, Sokograd- dođeš mator, odeš mlad“, koju je poznati komediograf smislio za svog prijatelja fotografa Sinišu Ristića.

Siniša, daj da ti nešto napišem na tim tvojim fotografijama, da ih bolje prodaješ kao razglednice -  jednom prilikom predložio je Nušić, posle čega je prodaja dugo cvetala, a izreka nikada neće biti zaboravljena.

Jedna ulica u Sokobanji nosi njegovo ime, a bista mu je podignuta ispred Zavičajnog muzeja.

Posle Drugog svetskog rata u Sokobanju su dolazili i Meša Selimović, Rodoljub Čolaković, Vasa Čubrilović i drugi znameniti ljudi naše kulture i umetnosti. Posebno mesto zauzima naš nobelovac Ivo Andrić koji je ovde često boravio i započeo svoje spise za roman Na Drini ćuprija i u celosti napisao Gospođicu, Jelenu i Zmiju.