Spas našla u Sigurnoj kući

S. iz okoline Niša, napustila je pre 20 dana supruga koji je godinama tukao. Posle manje od 3 nedelje, koliko je provela u Sigurnoj kući, ona tvrdi da ne razmišlja o povratku i da je spremna da nastavi borbu.

Mirnim glasom bez mrve patetike, staloženim tonom i jezikom koji bi mnogim akademskim građanima mogao služiti za primer, ova žena govori kako je duže od 7 godina trpela svakodnevne batine. Kako je više puta odlazila i vraćala se i kako je svaki put bivalo sve gore jer je suprug verovao da ona nema gde da ode.

- Odlučite da odete, ali brzo shvatite da ni vi ni deca nemate gde. Dok su bili mlađi, bilo mi je lakše jer sam mogla od njih nešto da sakrijem. Sada su 7. i 8. razred, počeli su da shvataju šta se dešava i sami postaju žrtve.

Trpela je, kaže, kao i mnoge druge, zbog dece, ekonomske zavisnosti i sredine koja joj nije pružala podršku. Vraćala se majci i porodici više puta, ali su i tamo komšije pitale “da li je muž baš toliko tukao da je morala da ga ostavi i ode”, pa su je i oni odbacili.

A suprugu povod za batine nije bio potreban, bilo je važno iskaliti bes. Najgore je, kaže, bilo to što nije pio alkohol, pa nije bilo nade da će trezan biti drugačiji.

Soba za stićenice u Sigurnoj kući- Često sam mislila da je bolje da je alkoholičar jer onda možete da se nadate da posle pijanstva neće biti kao te noći kada je došao pijan. On je svakodnevno bio ovakav.

Kako je i prema deci postajao sve gori, a dešavalo se i da ostanu gladna, S. je odlučila da definitivno napusti muža.

Dok govori kako je u jednom momentu počela da se pribojava da će je suprug ubiti, isto koliko se plašila da će ona povrediti njega, S. je puna samopouzdanja, pa je teško poverovati da je reč o osobi koja je trpela nasilje godinama.

- Kad sam došla ovde, moja deca nisu pričala ni sa kim. Devojčica nije godinu dana napuštala sobu, osim kad odlazi u školu. Posle samo nekoliko dana ovde, čula sam ih da se smeju.

Dovoljno joj je bilo da oseti malo podrške sredine i da krene napred. Upravo je tu podršku našla u Sigurnoj kući gde joj je pored fizičke sigurnosti i ekonomske stabilnosti, na određeni period pružena i podrška da produži dalje.

- Nije me sramota da kucam na vrata kako bih našla posao. Mogu da radim bilo šta i prihvatiću bilo koji posao jer mi je stalo da se što pre osamostalim.

Danas na licu ove 35-ogodišnje žene ima mnogo brige za budućnost, ali ni trunke straha.