Srpski sudovi nalaze olakšavajuće okolnosti za porodično nasilje

Žene su udarane drvenim naslonom od fotelje, davljene, šamarane, udarane pesnicama u glavu, kaišem po leđima, drvenom motkom i metalnom šipkom, šutirane i čupane. Nazivane „bezvrednim kurvama“ i „seljančurama“, a pretilo im se i ubistvom. U sudskim postupcima protiv nasilnika, navodi se u istraživanju sudske prakse koje su radile Nevena Petrušić, Natalija Žunić i Vida Vilić, nisu bile pronalažene otežavajuće okolnosti za ova dela.

Čak je i to što je nasilnik bio po zvanju magistar bila olakšavajuća okolnost za muškarca koji je bio nasilan prema svojoj porodici – pokazuje sudska praksa u Srbiji.

Sud je navodio mnogo više olakšavajućih u odnosu na otežavajuće okolnosti. Često se dešavalo da u presudi zapravo nisu navedene otežavajuće okolnosti, odnosno da sud piše da ih sud nije pronašao što može da se ispolji kasnije kroz određivanje sankcije – ističu istraživačice.

Naučnice koje su istraživale postupanje sudova u Nišu, Novom Sadu i Beogradu, u postupcima koji su okončani 2014. i 2015. godine, kažu da u procesuiranju nasilnika ima pomaka u odnosu na pre 10 godina, ali da je stanje i dalje nezadovoljavajuće.

---

Nema suštinskog boljitka u borbi protiv nasilja

Žene koje su se bavile procesuiranjem nasilnika, ne uključujući femicid – odnosno rodno zasnovana ubistva žena, iznele su neke od poražavajućih zaključaka analizirajući 100 sudskih postupaka u najvećim gradovima Srbije. Najviše pomaka se vidi u tome što se češće nasilnik udaljava iz kuće, odnosno sudovi češće izriču pritvor. Osim toga, smatra sociološkinja Natalija Žunić, nema suštinskog pomaka u borbi protiv porodičnog nasilja.

Ništa se suštinski nije promenilo, sem zakona, u intenzitetu nasilja u porodici u društvu u Srbiji. To je jedna pandemična pojava i deo je društvenih odnosa i situacije u Srbiji. Nasilje nije individualna pojava, deo je društvenih okolnosti. Ovo znanje je stoga stavljeno na uvid čitavom društvu – šta treba da uradi da smanji intenzitet nasilja. Moramo da socijalizujemo sve nas, a onda i sve institucije, državne organe, da žene imaju pravo na život bez nasilja – navodi Žunićeva.

Napredak se vidi i u tome što je uslovnih presuda manje nego ranije. Ipak, kazne nisu znatno povećane u odnosu na 2007. godinu, kada su poslednji put istraživale porodično nasilje. Bitna razlika je, kako ističu istraživačice, to što je više slučajeva u kojima su žrtve drugi članovi porodice – deca, roditelji, tazbina.

Kod osuđujućih presuda je najviše uslovnih osuda 35 %, kazne zatvora su uglavnom od 6 meseci do godinu dana – oko 30 %, dok je najoštrija kazna tri godine i osam meseci za nasilje u porodici – navodi Vida Vilić.

Istraživačice podsećaju da je Srbija ratifikovala Istanbulsku konvenciju i time se obavezala na borbu protiv nasilja, ali i da su 2009. godina kazne za nasilnike čak bile i smanjene. Ipak, donošena je i Nacionalna strategija protv porodičnog naselja, a od 1. jula prošle godine je na snazi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici koji je predvideo izricanje hitnih mera i prepoznao neke nove oblike nasilja poput proganjanja.

---

Brutalniji slučajevi nasilja pred niškim Sudom

Analiza opisa krivičnih dela, kako se navodi u istraživanju, pokazuje da je nasilje bilo veoma brutalno, a u Nišu su žrtve češće povređivanje nekim oružjem, u odnosu na Beograd i Novi Sad.

Za razliku od istraživanja u Beogradu i Novom Sadu gde je bilo najzastupljenije fizičko nasilje bez upotrebe oruđa ili oružja, među krivičnim delima iz istraživanog uzorka u Nišu najveći procenat je krivičnih dela nasilja u porodici izvršenih uz upotrebu oruđa, oružja ili sredstva podobnog da telo teško povredi ili zdravlje teško naruši – 48%, dok je fizičko nasilje bez upotrebe oruđa ili oružja bilo zastupljeno sa 40% – navodi se u istraživanju.

---

Kako se izboriti sa porodičnim nasiljem?

Istraživanje takođe pokazuje da se većina žrtava nasilja nije obraćalo institucijama države, što navodi na zaključak da ne veruju da će ih sistem zaštititi. Nasilje ne prestaje ni kada se partnerska zajednica rasturi, što govori o duboko ukorenjenim predrasudama.

Država je pokazala na koji način podržava porbu protiv porodičnog nasilja, smatraju, i time što je odbila da iz budžeta plaća štetu koju pretrpe žrtve. Osim ove mere, preporuka stručnjakinja je i da treba kontinuirano pratiti primenu zakonskih propisa i voditi statistitku o porodičnom nasilju, ali i obaveštavati javnost o rezultatima delovanja institucija.

Važno je uznemiravanje javnosti. Problem je što nema moralne panike – istakle su.

Poručuju i da treba povećati kompetencije i broj profesionalaca koji rade sa žrtvama, kako bi im se time obezbedila adekvatna pomoć i podrška.

Osnovati lokalne mreže za borbu protiv nasilja, gde bi se na bazi protokola o saradnji institucija i nevladinih organizacija bio izrađen program preventinog i represivnog delovanja protiv nasilja. Sada deluju nekoordinisano i nesonhrizovano – ističu.

Potrebna je, dodaju, i jedinstvena evidencija o procesuiranima, osnivanje savetovališta za pomoć žrtvama. Obezbediti da žrtve pod olakšanim uslovima dobiju besplatnu pravnu pomoć, ali i sistematski raditi na prevazilaženju rodnih predrasuda i zabluda. Neophodna je i stalna edukacija kadrova – sudija, advokata, pravnika, zaposlenih u socijalnim ustanovama. Povrh svega, treba uvažiti rezultate naučnih istraživanja i iskustva ženskih organizacija.