Stojiljkovići žive u mraku kraj zgarišta baraka izgorelih u požaru u Nišu, traže samo jednu sijalicu ispred kuće

Na mestu gde je pre desetak dana požar uništio kuće deset porodica u Nišu, prekoputa zgarišta u svojoj kući ostali su samo Violeta i Dragan Stojiljković koji su imali sreću da vatra ne zahvati njihov dom. Ponudu Grada da žive u socijalnim stanovima privatila je većina porodica koje su izgubile domove, a neki nisu jer, kako kažu, uz stara dugove i minimalna primanja nisu u mogućnosti da plaćaju i kiriju.

Stoiljkovići su sada sami i okruženi zgarištem i ruševinama, a otkad nema komšija, žive u potpunom mraku. Naime, zbog spora sa EPS-om već šest godina im je isključena struja, ali im je bilo lakše kada je svetlo dopiralo barem od susednih kuća i kada su od komšija mogli da dobiju malo tople vode.

Trenuci su bili u pitanju da i nas zadesi ista sudbina. Sada smo ovde ostali sami, komšinica koja živi u kući pored je otišla jer se plaši. I mi smo uplašeni, živimo u mraku, ne smemo da ostavimo kuću praznu. I danju i noću dolaze ljudi koji sakupljaju stare stvari, izvlače sve što je od metala i što mogu da prodaju u staro gvožđe. Plašimo se da nas ne pokradu, jer sada u okoloni nema nikoga, kaže Violeta.

Iako Stoiljkovići žive skromno u tridesetak kvadrata, vrata svog doma otvorili su i za komšinicu Danicu koja je u požaru sve izgubila, a koja je im je godinama pomagala.

Ona je uvek bila tu za nas, mogli smo da zagrejemo vodu, operemo veš. Dok ne odluči gde će i kako dalje, mi smo tu za nju, nikad nećemo da zaboravimo koliko nam je pomagala, kaže Violeta.

Dok posmatra zgarište i mesto gde je kako ističe pre samo dve nedelje mirno spavala, uznemirena i kroz suze Danica Anđelković kaže da se nada nekom trajnom smeštaju.

Imam malu penziju i ne mogu da plaćam taj zakup koji predlažu iz Grada. Neka mi daju neki smeštaj koji ne moram da plaćam, jer nemam odakle – kaže Danica.

Mogućnost prelaska u socijalne stanove ne odgovara ni porodici Nede Stefanović. Trenutno nezaposleni i sa dvoje dece, nisu u mogućnosti da za kiriju izdvoje osam hiljada dinara.

Godinama smo kako smo znali i umeli sređivali naš dom. Sve što smo zaradili, tu smo uložili. Deca su imala svoj prostor, kuća nam je bila opremljena. Od svega što smo stekli, ostali su temelj i dimnjak, ali smo spremni da se vratimo ukoliko nam neko pomogne da obnovimo to što nam je ostalo – kaže Neda Stevanović.

Dok čeka da se Grad i nekadašnje komšije dogovore, Violeta od nadležnih traži samo jednu sijalicu ispred kuće, jer se plaši da zgarište i ruševine ne postanu mesto za beskućnike i narkomane. Dok živi u mraku, nakon naporne smene negovateljice u Gerontološkom centru, ona slika i veze, izrađuje torbe i narodne nošnje. Za svoje rukotvorine Violeza je osvajala je brojne nagrade, a Nišlijama je poznata kao preko udruženja Etno art.

Većina građana kojima su izgorele kuće prihvatila je predlog grada da uz naknadu borave u socijalnim stanovima. Dok se ne dogovore, neki su se sami snašli za smeštaj, dok je za one koji nisu imali gde grad obezbedio boravak u Sigurnoj kući i u Centru Mara.