Svrljiško ždrelo – živopisna klisura koju prati pruga

Nakon što je pre više miliona godina veliko jezero koje je, po mišljenju geologa, ispunjavalo svrljišku kotlinu, počelo da otiče, produbljujući nekoliko stotina metara visoku stenu, stvorilo je kanjon Svrljiškog Timoka, jednu od najslikovitinjih klisura Srbije.

Sam Timok, pre nego što uđe u Svrljig, potom i u klisuru, prelazi dug i zanimljiv put od izvora pod Babinom glavom, gde ga sačinjavaju Paješka i Kozjanska reka, pa sve do sela Periš gde ponire. Svljiški Timok, prema nekim podacima, ponire u dužini od 400 do 600 metara, Svrljiški Timok čime se u najdužu ponornicu Srbije. Pandiralo kod Periša, stene gde Timok nestaje i opet se pojavljuje; foto: Milan Stojanović

Iz Periša Timok izbija iz male pećine iz koje nastaje prostran vir i koji meštani nazivaju Vrelo, a potom se pruža plodnom svrljiškom kotlinom, najprostranijom u karpatsko-balkanskom luku, sve do Niševca.

Upravo odatle, oivičena Svrljiškim planinama i Tresibabom, počinje 15 kilometara duga klisura i njen najlepši deo, a tok reke delimično prati pruga Svrljig – Knjaževac, izgrađena dvadesetih godina prošlog veka.

Sama pruga koja se probija u kamenu celom dužinom klisure, od Niševca do Podvisa, učinila je kanjon dostupnijim ljudima, a izvanrednu sliku upotpunjuju nemački bunkeri iz Drugog svetskog rata, 32 tunela i skoro isto toliko mostova koje je, između ostalih, projektovao naš poznati naučnik Milutin Milanković.

U klisuri i oko 30 mostova; foto: G.J.U klisuri, od Niševca, reka produbljuje strme strane stena prepune pećina iznad kojih se izdižu ostaci antičkog grada Svrljiga, a ispod kojeg se, na katastarskoj međi između Niševca i Varoša, nalazi kupalište Banjica, nekada omiljeno izletište Rimljana i Turaka.

Vrlo strme i visoke stene, u pojedinim delovima i do 450 metara, ponegde se nadvijaju i nad samom rekom koja u klisuri poprima zelenkastu boju, a pored reke su brojni pecaroši i berači rtanjskog čaja za koji meštani kažu da je ovde bolji nego na samom Rtnju.

Najlepši deo klisure završava se nakon 9 tunela od Niševca do Palilule, nakon čega i reka i klisura ubrzo nastavljaju svoj put ka Svrljiškom Miljkovcu. U tom delu je i najveći broj tunela, a reka i pruga ukrštaju se na bezbroj mesta. Kanjon se odatle širi, ali je put uz reku jedva prohodan, pa se klisura i njen završetak najbolje vide ako putujete vozom.

Voz prati linije klisureKlisura poslužila za snimanje jugoslovenskog blokbastera

Na deonici pruge u Svrljiškoj klisuri, u zaseoku Mali Varoš, zatim u Paliluli i Podvisu 1977. i 1978. godine sniman je jedan od najboljih partizanskih filmova „Dvoboj za južnu prugu“ u kome su glavne uloge tumačili Dragomir Bojanić Gidra i Slavko Štimac.

Po priči meštana, neki od njih iz ovih sela statirali su glumeći vojnike i ranjenike, a glumačka ekipa odmarala se i trgovala u prodavnici preko puta železničke stanice u Paliluli.

Vozovi skoro jedan vek prolaze kroz klisuru

Svečani doček prvog voza na stanici u Svrljigu 1922. godine; foto: zeleznice.in.rsPruga koja je krajem 19. veka bila građevinski izazov, iz Svrljiga ka Knjaževcu formira jedan od najlepših pružnih pravaca Srbije.

Prvi voz na ovoj relaciji pušten je 15. avgusta 1922. godine, a radovi na deonici Crveni krst – Svrljig – Knjaževac započeti su 1911. godine.

Pored poznatog naučnika Milutina Milankovića koji je projektovao neke od mostova u klisuri, deo same pruge projektovao je poznati industrijalac, inženjer Miloš Savčić, a radove na izgradnji železničkog pravca koji je smatran veoma značajnim, u par navrata obilazio je i tadašnji predsednik Vlade Nikola Pašić.

Nikola Pašić na izgradnji pruge kroz Svrljišku klisuru 1915. godine; foto: zeleznice.in.rsPrvi voz dočekan je najsvečanije na stanici u Svrljigu koja je, nakon što je srušena stara kuća „pletara“, izgrađena na imanju Milojić Dragomira iz sela Merdželata.

U delu gde se klisura na kratko „gubi“ u Paliluli, nekada je bio doživljaj putnicima stare Jugoslavije da odmore i pogledaju kako se parne lokomotive pune vodom u jedinoj takvoj stanici od Niša do Knjaževca.

Na stanici u Paliluli parne lokomotive su se punile vodom; foto: A.K.Zadržavanje putnika od „celih 8 minuta“, kako navodi Vitomir Đorđević u knjizi „Varoš, Svrljig – grad i podgrađe“, razvilo je uslove za trgovinu, pa su u Paliluli otvarane trgovačke radnje i krčme, a za planinska sela stizali su ovde vagoni kukuruza iz Vojvodine i druge potrebštine za meštane sela Mečji dol, Varoš, Palilula, Svrljiška Topla i Miljkovac kojima je i danas ovo jedini put, naročito u zimskim mesecima, do lekara i prodavnica u obližnjem Svrljigu.

Zapostavljena pruga

Decenijama se u prugu kroz živopisnu klisuru nije ulagalo; foto: A.K.Pruga je danas u očajnom stanju, a vozovi na pojedinim deonicama ne prelaze brzinu od 10 kilometara na čas. Železnice Srbije, čini se, potpuno su zapostavile ovu deonicu, iako je ona jedina koja železničkim putem povezuje Niš i Timočku krajinu, a meštanima mnogih sela jedini je način da zbog životnih potreba dođu do okolnih gradova.

Ponekad se, obično sa Nemcima, organizuje tura kroz klisuru muzejsko-turističkim vozom „Romantika“, ali i pored toga što se strani turisti sve više interesuju za ovakva putovanja kroz klisuru, u samu rekonstrukciju pruge Železnica ništa decenijama unazad ne ulaže.

Ipak, lepote kanjona Timoka će ostati, jer čak i ako nema više vozova netaknuta priroda Svrljiške klisure čekaće turiste da u pratnji ljubaznih meštana obiđu ostatke starog grada, kotlove, Banjicu i celu klisuru, makar i tih 15 kilometara živopisne klisure prepešačili.