Za Južne vesti piše dr Ljubiša Bocokić - o urologiji kao operativnoj i bitnoj grani medicine, o lekarskoj dužnosti i odanosti pacijentima, o slobodi, odgovornosti i zakonima prirode koje ne smemo zanemariti.  

Iznad svega treba postaviti dužnost

Više od 30 godina radim kao urolog, pregledao sam nekoliko desetina hiljada pacijenata, sa raznim urološkim problemima. Većini sam mnogo pomogao. Kao i sve u medicini, i u urologiji su se mnoga saznanja promenila, i to u periodu od kad sam kao specijalizant otišao na Vojnomedicinsku akademiju u Beograd, do danas, kada radim u svojoj privatnoj zdravstvenoj ustanovi. Nekada su uspesi urologije bili manji, za razliku od današnjih uspeha i dostignuća koja umnogome menjanju odnos prema bolestima. Dok je nekada učestalost karcinoma bila manja, a terapijske mogućnosti lošije, danas je učestalost veća, ali i terapija moćnija i uspešnija. Uprkos tome, dešava se da nekome medicina, sa svim svojim tehnološkim dostignućima ne može pomoći. Desi se da smo mi, lekari, nekada i bespomoćni, ali uvek moramo biti na dužnosti da ljudima pomognemo. I kada tako shvatimo svoj poziv, kao bezuslovnu ljubav prema pacijentima, onda je svima lakše, i pacijentima, i nama, jer znamo da smo dali sve od sebe.

1. Naša najveća slabost leži u odustajanju. Najsigurniji način za uspeh jeste da treba pokušati još jednom

"Kad god sam imao poteškoće u praksi i radu, jedan deo mene, terao me je da ponovo probam."Urologija je praktična i operativna grana medicine. Nekada sam dane i dane provodio u operacionoj sali, učio sam tehnike od najboljih. Tada je to bio prof. Manojlović. Dobrog urologa i čini dobra tehnika. Kad god sam imao poteškoće u praksi i radu, jedan deo mene, terao me je da ponovo probam. Danima sam, neumorno, radio na sticanju operativne veštine i tehnike. Zahvaljujući tome, mnoga nova znanja sam preneo u nišku Vojnu bolnicu, što je povećalo kvalitet lečenja pacijenata. Kasnije sam i bio načelnik urološkog odeljenja. Sa kolegama sam uvek imao dobru saradnju. I sada volim da se setim tih dana kada smo po ceo dan provodili na klinici, malo se bavili sobom, a mnogo više pacijentima.

2. Čovek nikada ne sme zanemariti svoju porodicu zbog posla

Iako sam po prirodi radan, vredan i posvećen svom poslu, znam da su prave vrednosti najbitnije za život. Pa tako, pored posla i posvećenosti zdravlju, moja velika vrednost je moja porodica. Moja supruga je takođe lekar. Upoznali smo se davno, na Medicinskom fakultetu u Nišu. Još kao studenti postali smo roditelji. Kao veoma mladi lekari, ja kao vojni stipendista, sa naše dve ćerke, deo radnog staža proveli smo na Kosovu. I tamo sam imao načelničku dužnost, vodio sam Garnizonu ambulantu. To me iskustvo učinilo još boljim lekarom. To je bilo za vreme stare Jugoslavije, širilo se bratsvo i jedinstvo, pa mi je uspomena na godine provedene na Kosovu lepa.

3. Sloboda znaci odgovornost, zato je se većina ljudi boji

"Nekada su uspesi urologije bili manji, za razliku od današnjih uspeha i dostignuća koja umnogome menjanju odnos prema bolestima."Kako je vreme prolazilo, i donosilo promene u društvu, našu zemlju počele su da pogađaju jako teške stvari. Devedesetih godina napustio sam vojnu službu. To je možda i najteža odluka u mom životu i mojoj profesionalnoj karijeri. Kao lekaru, bilo mi je lako da za sebe nađem posao. Nisam ga tražio, niti očekivao od drugih. Sa svojom suprugom, započeo sam rad u privatnoj lekarskoj praksi. U to vreme bilo je veoma malo privatnih lekara, a ja sam bio među prvim privatnim urolozima u Srbiji. Godinama smo zajedno radili. I kao što neko pravi kuću, tako smo mi gradili našu porodičnu polikliniku. Naši zahvalni pacijenti pružali su nam poverenje. Korak po korak, gradili smo i opremali novu medicinsku praksu, i to u mom rodnom kraju, u Negotinu. Od osnovnih medicinskih aparata, kasnije do skupih i odličnih medicinskih uređaja.

4. Čovek mora ostati učenik, i onda kad postane učitelj

U to vreme, devedesetih godina, pričalo se kako će propisi izjednačiti državnu i privatnu zdravstvenu praksu. Do dan danas, dvadeset pet godina kasnije, to se u našem društvu nije desilo. Iako je položaj lekara bio težak, moja se mlađa ćerka odlučila da studira medicinu. Iz perspektive roditelja, činilo mi se da to nije najbolji izbor. Posao lekara ostavlja veliki trag na čoveka. Međutim, danas, i ona se pridružila nama u lekarskoj praksi, pa joj dosta prenosim znanje, iako i sam svakog dana učim. Radimo kao perfektan tim, svi jedni druge podržavamo, i najbolje od sebe dajemo našim pacijentima. Svakog jutra, zajedno sa drugim lekarima u našoj poliklinici razmišljamo kako da na najbolji način pomognemo ljudima.

5. Uspeh je prosta formula: dajte sve od sebe i ljudima će se to možda sviđati

I dok kao porodica lekara dajemo sve od sebe, naša lekarska praksa je ponovo u Nišu. Imamo polikliniku i laboratoriju u kojima se većini pacijenata može ukazati lekarska pomoć. Ja najviše radim sa ljudima koji imaju probleme sa prostatom, kod mlađih ljudi su vrlo česte polne infekcije, a u novije vreme je i sterilitet kod muškaraca veoma zastupljen, pa radim na ispitivanju i otklanjanju uzroka steriliteta. Jako sam srećan kad vidim da se rodilo još jedno dete. Radu u našoj poliklinici pridružila se i naša druga ćerka, iako po profesiji nije lekar. Svakoga dana sve nas je više. Veliki broj kolega mi se  javlja. Neke nisam video godinama. Sa nekima ponovo radim zajedno. Volim kada dam sve od sebe, kada se dobre stvari i lepe emocije oko mene uvećavaju, kada pomažem ljudima onako kako najbolje znam, i kada su oni od srca zahvalni. 

Dr Ljubiša Bocokić,
specijalista urolog
Poliklinika i Laboratorija Bocokić
018/572-795
www.privatnaklinika.rs
ul. Nikoletine Bursaća 8
Niš