Čuvaju rasu balkanskog magarca od izumiranja i pakuju mleko koje leči

Veterinar i veliki zaljubljenik u autohtone rase domaćih životinja Sergej Ivanov pokrenuo je pre 13 godina na Staroj planini farmu na kojoj uzgaja balkanske magarce, sa namerom da očuva rasu kojoj je brojnost veoma opala. Tako je nastalo poljoprivredno gazdinstvo Ivanov i farma magaraca na kome radi čitava porodica.

U ovom gazdinstvu proizvode magareće mleko koje je, kako kažu, najsličnije majčinom mleku, te dobro za one koji imaju alergije, ulcerozni kolitis i respiratorne infekcije.

Ivanov ističe da je neopravdano sinonim za magarce glupost i tvrdoglavost, već ističe da su to veoma uporne i inteligentne životinje.

Zašto ste se odlučili baš za uzgoj balkanskog magarca?

Sergej: Meni su magarci oduvek bili bliski i deca su ih volela, tako smo i počeli da ih čuvamo. Iskreno, zadovoljan sam što se moja porodica bavi ovim plemenitim poslom koji, ne samo što pomaže očuvanju balkanskog magarca u Srbiji i na Balkanu uopšte, već pomaže i brojnim ljudima koji koriste magareće mleko ili kao hranu ili kao pomoćno lekovito sredstvo ili kao lek.

Nekada je magarac bio redovna pojava na planini. Gde god je bilo neko stado ovaca, tu su bili i magarci koji su služili za transport mleka sa planinskih pašnjaka do sela gde su bile mlekare. Nestankom ljudi iz sela na Staroj planini, nestale su ovce, a sa njima i magarci koji su postali retkost. Zato smatram da naše gazdinstvo, koje sada ima pedesetak životinja, ima jednu pozitivnu misiju i bilo bi dobro ako se od toga, usput može i živeti.

Magarac je, iako je reč o životinji koja je nastala na severoistoku Afrike, već vekovima prisutan u Evropi i tu se odomaćio. Mislim da je čovek magarce nepravedno etiketirao i provukao kroz priče kao sinonim za glupost i tvrdoglavost. Naprotiv, to su jako inteligentne i, rekao bih, uporne životinje među kojima vlada matrijarhat.

Ovde ima nas više odgajivača autohtonih rasa i svi imamo zajednički cilj – očuvanje starih ugroženih vrsta, a kako bi to ostvarili, odgajivači moraju da imaju tu odliku upornosti. Ovde se radi o jednom teškom i nezahvalnom poslu. Tu magarci služe kao neka vrsta uzora.

Kako je izgledao početak gazdinstva Ivanov i kako ste došli do životinja?

Sergej: Posao sam započeo sa suprugom Jovankom, a kasnije su se u sve uključila i deca, a takođe pomažu i drugi članovi porodice, mada sam uglavnom ja taj koji je najviše angažovan.

Te, 2005. godine smo počeli sa desetak životinja koje smo kupili ovde na Staroj planini, u Svrljigu i od jednog prijatelja iz Bujanovca, a zatim smo postepeno uvećavali njihov broj. Jedno vreme smo sa jednim prijateljem čak imali više od 70 magaraca. Međutim, zbog nekih nerealnih planova i loših ekonomskih procena došlo je do toga da taj broj opadne ponovo na desetak životinja. Onda smo od 2013. počeli ponovo da ih uvećavamo, tako da ih sada na gazdinstvu imamo oko 50.

Danas retko kupujemo životinje. U principu samo kada se pojavi neka mlada ždrebna magarica. Stado se proširuje prirodnim putem. Recimo, ove godine smo dobili 12 novih članova (puleta).

Da li sve magarce zadržavate?

Sergej: Neke životinje prodamo, neke poklonimo. Ima ljudi kojima dajemo stare magarice koje se više neće ždrebiti, a kojima je potreban mirniji život u manjoj grupi. Oni ih čuvaju kao kućne ljubimce.

Zapravo, sve je veći broj ljudi koji uzimaju magarce za kućne ljubimce i čuvaju ih u dvorištu kuće.

Magarci na Vašoj farmi su veoma pitomi. Kako to postižete?

Sergej: Prema životinjama se ne primenjuje nikakva sila i nijedan od magaraca se ne plaši ljudi. Naprotiv, sami prilaze. Inače, to je jedan od načina na koji se proverava dobrobit životinja i ispituje postupanje vlasnika prema životinjama u organskoj proizvodnji.

Naime, kada nepoznata osoba uđe u stado, ukoliko životinje ne pokazuju strah i ne beže, to znači da se prema njima ophodi na dobar način. Ukoliko se životinje loše tretiraju, one neće dozvoliti mužu. Zato, ako ne postoji dobar odnos između mene kao držaoca životinja i samih magaraca stvari neće funkcionisati. Tako recimo magarice tokom muže dobijaju mekinje kao nagradu i sve su mirne tokom muže.

Šta je sve neophodno da bi se napravila farma koja bi udovoljavala potrebama životinja?

Sergej: Magarac je životinja veoma skromnih prohteva. U zimskom periodu, recimo, dovoljno mu je da ima nadstrešnicu i da je pokriven sa tri strane objekta, odnosno da je zaštićen od vetra i direktnih padavina. Odlično podnosi ekstremne temperature kojih ima tokom zime. I na -25 stepeni magarci ovde opstaju, samo da nisu direktno izloženi snegu.

Takođe, dovoljno je magarce hraniti senom, livadskom travom, dodavati slamu i kukuruzovinu. Nisu izbirljivi i mogu se držati i u veoma skromnim uslovima.

Važno je da se obezbede od vukova i šakala koji ih love. Imali smo nekoliko napada u proteklih par godina. Poslednji put se to dogodilo u septembru 2017. Iako smo na svega par kilometara od centra Dimitrovgrada. Zato smo ih zaštitili električnim pastirom.

Ako se magarci uzgajaju za proizvodnju mleka, potrebno je znati da je, kao i kod bilo kog drugog sisara, uslov da životinja redovno rađa. Prva dva meseca nakon ždrebljenja mleko se u potpunosti ostavlja puletu (mladuncu). Tek od trećeg meseca pa nadalje se počinje sa uzimanjem mleka. U proseku, za godinu dana, od magarice se može dobiti 70 do 80 litara mleka, a da se pri tom ne ugroze potrebe puleta.

Kako izgleda Vaš dan?

Sergej: Oko magaraca najmanje 3 do 4 puta na dan ima nekih obaveza. Pošto nemamo stalan izvor vode na farmi, vodu piju na pojilu tri puta dnevno. Hrane se dva puta dnevno ujutro i uveče. Zato sam na farmi svakog dana između šest i sedam . Potom odvajam pulad od majki magarica koje se muzu u jedan poseban boks, kako bi magarice sakupile mleko za mužu do 13 časova kada ih izmuzem i potom ponovo spojim sa mladuncima, a mleko nosim na filtriranje, i pakovanje u flašice i zamrzavanje.

Dešava se da na farmu dođu klijenti koji žele sveže mleko i hoće da prisustvuju muži. Najbolje je kad kupac dođe i prisustvuje muži kako ne bi sumnjao u mleko, ima dosta prevara, a nama je to najbolji marketing.

Od tada do uveče se bavim različitim poslovima na farmi i pre mraka životinje vodim na pojenje i hranjenje. Sledi provera brojnog stanja pošto se dešava da se neka oždrebi u nekom žbunju ili se zapase negde pa je treba naći. Magarice se uglavnom ždrebe na nekom izolovanom i često nepristupačnom mestu (okružene žbunjem i trnjem) kako bi izbegle druge magarce, pošto su magarci veoma radoznale životinje i vole da isprate svaku neuobičajenu pojavu na farmu, uvek se okupe oko novooždrebljenog puleta, a majka puleta to pokušava da spreči.

Tako da se dešava da ostanem i do mraka, recimo i do 21 sat. Ipak, ništa nije teško kada volite ono čime se bavite.

Vi ste veterinar po struci. Da li magarci često zahtevaju primenu Vašeg znanja?

Sergej: Što se tiče bolesti, magarci su veoma otporni. Imaju ponekad problema sa parazitozama, ali paraziti retko ugroze zdravlje i život magarca, naročito ukoliko životinja živi u dobrim uslovima. Zato naše muzne magarice ne čistimo od parazita kako ne bi rizikovali da se sredstva za zaštitu od parazita nađu u njihovom mleku, već ovaj problem rešavamo dobrom ishranom životinja.

Magareće mleko se uzima uglavnom za decu i bolesne i zato ne želimo da rizikujemo sa mogućnošću da ostaci sredstava protiv parazita negativno utiču na zdravlje onih koji to mleko budu uzimali.

Rizik koji postoji kod prodaje ovog mleka je to što, kao i svako drugo sirovo mleko, potencijalno može imati određene bakterije ili viruse koji se mogu preneti na ljude. Mi nismo imali takve slučajeve i redovno radimo mikrobiološke analize mleka.

Ono što je magarcima ponekad potrebno jeste obrada kopita, iako ih većina životinja koje žive na adekvatnom terenu dovoljno “troše”. U tome mi pomažu studenti završne godine Fakulteta veterinarske medicine Univerziteta u Beogradu, koji dolaze ovde na praksu nekoliko puta godišnje, u sklopu koje rade se uzimaju i uzorci za analizu mleka.

Glavni proizvod sa farme Ivanov je upravo magareće mleko. Po čemu je ono specifično i od kakve je koristi za čoveka?

Sergej: Za razliku od svih mleka koje možemo da nađemo na tržištu – kravljeg, kobiljeg, kamiljeg, kozijeg, magareće mleko je zapravo najsličnije majčinom mleku. Najveća razlika između magarećeg i ljudskog mleka je procenat mlečne masti jer magareće ima svega 0,5 do 1 procenata mlečne masti. Međutim, proteini magarećeg mleka su jako slični onima u majčinom mleku. U tom smislu, veliku upotrebnu vrednost magareće mleko ima kod dece koja imaju problema sa alergijama na proteine kravljeg mleka.

Naime, magareće mleko je albuminsko, a ne kazeinsko kao recimo kravlje, ovčije ili kozije, a albumini su posebna frakcija proteina koji nisu takav alergen kao što je kazein. Takođe, magareće mleko poseduje visok sadržaj enzima poput lizozima, laktoperoksidaze, laktoferina. To mleko čini jako blagotvornim za ljude koji imaju recimo problema sa ulceroznim kolitisom, jer ne dozvoljava umnožavanje patogenih bakterija u digestivnom traktu.

Takođe, magareće mleko pogoduje tretmanu respiratornih infekcija. Dosta se koristi u lečenju bronhitisa, a po narodnoj tradiciji je jedini lek protiv magarećeg kašlja koji se, nažalost, uprkos vakcinaciji dece, javlja i danas u 21. veku.

Pored toga, magareće mleko ima tradiciju korićenja i u kozmetici. Čuvena je legenda o kraljici Kleopatri koja se kupala u njemu. Pogoduje koži i zato se koristi za izradu sapuna i drugih kozmetičkih preparata. Deo našeg mleka se koristi za izradu sapuna sa magarećim mlekom “Magi”.

Magarci i konji imaju svoju primenu i u zooterapiji. Da li ste imali iskustva sa tim?

Sergej: Svakako. Povremeno nam dolaze deca koja imaju problema sa autizmom, Daunovim sindromom ili hiperaktivna deca. Magaraci toj deci mogu malo olakšati stanje kroz sam kontakt sa životinjom tokom tih nekoliko sati.

Postoji tretman pod nazivom azino terapija, odnosno korišćenje magaraca za terapiju pojedinih stanja, i zastupljen je u zemljama Evrope, ali kod nas to još niko ne radi jer je za sprovođenje ove terapije potrebno imati defektologa i fizioterapeuta.

Na Vašu farmu je moguće doći i ako ljudi žele da se upoznaju sa onim što radite i vide životinje.

Sergej: U principu farma je otvorena svakog dana, ali je potrebno da se posetioci najave bar dan ranije, mada dešava se da dođu ljudi i nenajavljeni. Što više ljudi dolazi to će više njih zavoleti ove životinje, ali i kupiti naše proizvode.

Ove godine smo, po prvi put, imali otvorene dane i veliki broj posetioca sa kojima smo se družili i kod kojih smo stvorili poverenje.

U kom smeru planirate da stvari razvijate na dalje?

Sergej: U prošlosti sam mislio da je lako naći radnu snagu i, možda nisam imao realne planove. Stočarstvo je nezahvalno. Možete biti uspešni ili ako funkcionišete kao industrijska proizvodnja – veliki objekti, veliki broj životinja, savremena mehanizacija, ili ukoliko radite kao porodično gazdinstvo bez spoljne radne snage, ali su vam i tu protrebni objekti, mašine i zemlja. Mi smo uspeli da napravimo ovde jednu celinu sa posedom od tri hektara naših i još tri koji su pod zakupom, objektom od 150 kvadrata za životinje.

Planiramo da adaptiramo jedan prostor za goste koji posete farmu ili dođu da kupe mleko. Tu će moći da sednu i odmore, upoznaju magarce i nauče nešto od njima.

Takođe, jedan objekat nam je potreban za prijem i primarnu obradu mleka, što nam baš nedostaje.

Naime, postojeći veterinarsko-sanitarni propisi omogućavaju prodaju sirovog magarećeg mleka samo na pragu farme, a bilo bi idealno ako bi ovo mleko moglo da se nađe u maloprodaji. Uslov za to je da prođe pasterizaciju. Međutim, proces pasterizacije dovodi do denaturacije protein magarećeg mleka, odnosno dolazi do razgradnje proteina i enzima u njemu. Pasterizovano magareće mleko može da služi kao zamena za majčino mleko, ali se ne može koristiti kao terapeutsko sredstvo.

Takođe, naše gazdinstvo, osim magaraca, ima i karakačansku ovcu, balkansku kozu, ukupno oko 200 ovaca i koza ukupno, tako da u budućnosti planiramo i razvoj ovog dela posla.