O uspešnoj implementaciji JPP projekata i investicionim podsticajima

Svaki projekat javno-privatnog partnerstva, bilo da je sa ili bez elemenata koncesije, ima svojstvene karakteristike. Upravo iz tog razloga uspešna implementacija JPP projekata, zavisi od toga kako su postavljeni ključni elementi JPP projekta, a pre svega poslovni model i raspodela rizika između javnog i privatnog partnera.

Pravilnim postavljanjem elemenata projekta, dovešćemo do saradnje dva prirodno suprotstavljena sektora – javnog i privatnog. Pri tome, zajednički interes i adekvatna podela rizika disciplinuju obe strane u izvršavanju međusobnih obaveza. Dakle, uspešna implementacija i realizacija JPP projekata zavisi ne od definisanja jasne granice između javnog i privatnog sektora, već u redefinisanju te granice koja sve više nestaje i dolazi do saradnje ova dva sektora, umesto međusobne konkurencije. U celokupnom procesu, javni sektor se prilagođava i usvaja preduzetnički način mišljenja i ponašanja, sa jedne strane, dok privatni sektor prihvata i uvažava kriterijume javne odgovornosti i obavezu čuvanja javnog interesa, sa druge strane.

Jedan od bitnih elemenata koji utiče na realizaciju JPP projekata je rok na koji se dodeljuje Javni ugovor. Rok na koji se zaključuje javni ugovor određuje se na način koji ne ograničava „tržišnu utakmicu“ više nego što je to potrebno da se obezbedi amortizacija ulaganja privatnog partnera i razuman povraćaj uloženog kapitala, istovremeno uzimajući u obzir rizik koji je povezan sa komercijalnim korišćenjem predmeta ugovora. Ovaj rok ne može biti kraći od pet godina ni duži od 50 godina, uz mogućnost da se nakon isteka ugovorenog perioda zaključi novi ugovor uz izbor privatnog partnera na način i u postupku propisanom Zakonom o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama.

Definisanje roka u velikoj meri opredeljuje cenu JPP projekta. Naime, jeste da privatni partner investira u delatnost od opšteg interesa, za čije obavljanje mu ekskluzivno pravo poverava javni partner, međutim u konačnom krajnju cenu uvek plati građanin – korisnik usluge. Upravo zbog toga, javni sektor računa na preduzetničku dovitljivost privatnog partnera i njegovu sposobnost da inovativnim pristupom smanji troškove projekta, kako bi krajnji korisnici dobili kvalitetnu uslugu za što manju cenu – najveću moguću vrednost za uloženi novac. Iz tog razloga, privatni partner prirodno se trudi da sve faktore koji mogu uticati na kvalitet usluge, cenu i visinu investicije, kao i maksimalnu valorizaciju svih efekata koji mogu uticati na poslovni rezultat i delatnost projekta. Kao jedna od pogodnosti koju bi privatni partner morao da uzme u obzir i obračuna prilikom kalkulacije krajnje cene koštanja usluga korisnicima jeste mogućnost da iskoristi neki od podsticaja koje Republika Srbija nudi investitorima za realizaciju investicionih projekata na njenoj teritoriji.

Investicioni podsticaji

Naime, pored postojećih prednosti, kao što su obrazovana i jeftina radna snaga, bescarinski izvoz u zemlje Jugoistočne Evrope i Rusiju, strateški geografski položaj i jedna od najnižih stopa poreza na dobit u Evropi, od 15 %, Srbija nudi i finansijsku pomoć potencijalnim investitorima. Privatni partner ima prava da konkuriše za dodelu bespovratnih sredstava iz državnog budžeta za realizaciju investicije.

Za direktne investicije u proizvodnom sektoru i sektoru usluga koje takođe mogu biti i predmet međunarodne trgovine bespovratna sredstva se dodeljuju u iznosu od 3.000 do 7.000 evra po svakom radniku zaposlenom na neodređeno vreme u periodu od tri godine od dana podnošenja prijave za dodelu sredstava, odnosno u roku od dve godine za investicione projekte koji podrazumevaju zakup poslovnih prostorija.

Osnov za dodelu ovih sredstava jeste Uredba o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija koju donosi Vlada Republike Srbije.

Dakle, pravilnim planiranjem izvora finansiranja investicije, privatni partner ima pravo da kroz korišćenje raznih dostupnih podsticaja smanji troškove investicije. Osnovna prednost ovako kombinovane investicije ima za rezultat manju cenu vršenja delatnosti od javnog interesa, a pre svega zbog smanjene vrednosti troškova investitcije u ceni koštanja.

Stoga, kao rezultat će na kraju i korisnici – građani osetiti ove efekte kroz nižu cenu plaćanja usluga koje proizilaze iz korišćenja delatnosti od javnog interesa.