Porodična firma iz Niša osvaja tržište ručno pravljenim cipelama

Porodica Nenadović je nakon dve decenije proizvodnje HTZ obuće i opreme, rešila da posao proširi na modnu obuću, a kvalitetom i ručnom izradom polako osvaja i to tržište. U firmi “Kanin” ističu da je lako je napraviti cipelu koja se nakon tri nošenja raspadne, ali da je njihov stav da treba praviti obuću koja se godinama nosi i pouzdano služi.

Obućarstvo u dalje u rukama pravih majstora; foto: S. ĐakovićOvu porodičnu firmu osnovao je Dragan Nenadović zajedno sa suprugom Violetom 1994. godine, po dolasku iz Vinkovaca, a njihov sin Nikola bio je pokretač da se osim zaštitne radne obuće i odeće, posvete i onoj modnoj.

Nikola objašnjava da je izazov baviti se proizvodnjom obuće u Srbiji jer, kako tvrdi, uvoz cipela diktira šta će biti u modi te sezone, a postoji i diskriminacija jer domaće firme daju mnogo više novca za sertifikate. Osim toga, ističe on, jeftine uvozne cipele samo izgledaju kao da vrše svoju funkciju, ali zapravo nisu pravljene da traju.

Nenadovići se predstavljaju tržištu ručno rađenim klasičnim modelima ženskih i muških cipela i čizmama. Plan im je da krenu na inostrano tržište, dok puno polažu i na online trgovinu.

Svaka cipela "prođe" kroz nekoliko ruku; foto: S. ĐakovićKako je počela priča o "Kaninu"?

Nikola: Pre dolaska u Niš, moj otac je bio komercijalni direktor kožare Vidra u Vinkovcima gde se radilo sa kožom i krznima. Tako da je otvaranje firme koja se bavi proizvodnjom kožnih cipela bio logičan korak. Sama firma je otvorena sa idejom da se bavi trgovinom. Pošto je otac znao ljude iz firme Leda iz Knjaževca palo mu je na pamet da pravi cipele u saradnji sa njima. Oni su nam, u početku, šili gornjišta i montirali ih, a kasnije smo, kako se posao razvijao, imali u garaži šivaru, dok smo montažu organizovali u jednom lokalu koji smo iznajmili.

Kako ste izabrali ime?

Korak po korak do cipele; foto: S. ĐakovićNikola: Kanin na norveškom znači zec, a pošto je u to vreme kada je otac radio u Vinkovcima, zečije krzno bilo veoma popularno, to mu je ostalo u sećanju pa je i firmu tako nazvao.

U vreme kada ste počinjali, kožarska industrija i proizvodnja obuće su bili veoma dobro razvijeni na našim prostorima.

Nikola: Do pre nekih pet godina, mi smo svu kožu uzimali u kožari Ruma. I dan danas kada pitaš ljude koji su u ovom poslu reći će da je ova kožara bila vrh vrhova u ondašnjoj Jugoslaviji. Ona je prodata brendu Gucci i sada je to zatvorena proizvodnja, pa više niko ne može od njih da nabavi kožu. Zato smo morali da se dovijamo.

Gde nabavljate kožu?

Nikola: Pronalazimo je u Italiji. Pređemo 2500 kilometara, da bi smo došli do proizvoda koji je kvalitetan, a po prihvatljivoj ceni. Koža dolazi iz Italije; foto: S. Đaković

Tamo je cela industrija koja snabdeva zanatlije grupisana tako da se čitava naselja čine ljudi koji se bave proizvodnjom jedne sirovine. Mi kožu nabavljamo u mestu blizu Verone koje se zove Arzenjano i ima oko 25.000 stanovnika i više od 100 kožara. Kod njih se može naći svaka vrsta kože za gornjište cipele, bukvalno šta god da čoveku padne na pamet, oni imaju. Većina proizvođača, pa i ogromne Mastroto grupe, radi samo uz avansno plaćanje, a zatim se čeka do 30 dana dok roba stigne. Tako da se mora precizno planirati kupovina.

Međutim, koža koja se koristi za đonove se u tom mestu ne može naći, niko je ne proizvodi. Po nju se mora ići na jug Italije.

Kanin je počeo sa proizvodnjom HTZ i zaštitne opreme. Šta je sve potrebno znati da bi se neko bavio tim poslom?

Nikola: HTZ obuća ima prevashodno ulogu da zaštiti stopalo onoga ko je nosi. Dakle, ona ne mora da bude lepa već da pruži sigurnost čoveku da može obaviti određeni posao, bez straha da će doći do povrede stopala. Obično je predviđeno da trajanje bude godinu dana, ali neretko firme obuću koriste dokle god vrši svoju funkciju. Dve decenije se bavili isključivo HTZ obućom; foto: S. Đaković

Tu postoje određene standardizacije gde imamo cipele koje su u prvoj, drugoj ili trećoj kategoriji zaštite. U zavisnosti od nivoa zaštite koji je potrebno da cipela pruži, ona može imati neprobojne tabanice, biti vodonepropusna, pružati zaštitu od toplote... Sada smo u procesu usklađivanja sa evropskim normama i standardima i pokušavamo da što više proizvoda ispitamo i atestiramo.

Da li se tu suočavate sa nekim otežavajućim okolnostima?

Nikola: Problem je što, s jedne strane, sve to dosta košta, dok s druge postoji problem što ne postoji nekakva standardizovana procedura prilikom javnih nabavki. Prohtevi se menjaju svakodnevno i uvek se postavlja pitanje da li ćeš imati dobar atest za tender na kome konkurišeš. Dovoljno je samo da promene debljinu kože i ispada da je ceo proces atestiranja kroz koji se prošlo bio uzaludan.

Izbor pao na klasične modele; foto: S. ĐakovićSituacija je takva da uvoz cipela diktira kakve će se cipele tražiti na tržištu. U Srbiji, ako ja hoću da prodajem cipelu, na tenderu mi traže da imam ispitivanje i sertifikat domaćeg instituta i da cela dokumentacija bude od lokalnih stručnih ustanova. S druge strane, za uvoznu cipelu je dovoljno samo imati prevod nekog ispitivanja koje je urađeno ko zna gde. I onda se tu plati prevod par hiljada dinara i to je dovoljno za tender. Za nas, jedno ispitivanje može biti i više od 65.000 dinara. To je ta diskriminacija domaćeg u odnosu na uvozne proizvode.

Bilo bi sjajno kada bi domaće firme imale svest o zaštiti lokalnih proizvođača. Nažalost, mislim da za to ne postoji volja.

Kakav je kvalitet tih uvoznih cipela i po kojim se cenama prodaju?

Jeftine uvozne cipele se više prodaju; foto: S. ĐakovićNikola: Cena jeftine uvozne cipele je 1.200 dinara, dok je 2.500 dinara neka cena cipela kod nas. Međutim, mnogo je veća zarada na jeftinijim uvoznim cipelama iz Kine, nego li na našim koje su daleko kvalitetnije i skuplje za proizvodnju. Zapravo, kvalitet ne može da se poredi.

Jeftine uvozne cipele samo izgledaju kao da vrše svoju funkciju, ali zapravo su od loših I neadekvatnih materijala, nemaju adekvatne mere zaštite, nisu pravljene da traju.

Obućarstvo je takva grana da se očekuje 7 do 10 posto reklamacije. E sad, u 99 posto slučajeva reklamacija je razlepljivanje đona i gornjišta. Problem je što se kod jeftinih cipela, posle tri meseca lošeg održavanja, đonovi raspadnu i sama cipela više ne može da se prepozna.

Naravno, postoje cipele iz uvoza koje su kvalitetne, ali one su daleko skuplje i obično su izbor privatnih firmi koje zaista drže do dobrobiti svojih zaposlenih. Takvih je nažalost malo.

Šta je za vas značio ulazak u pravljenje modne obuće? Koliko je taj proces bio komplikovan?

Nikola: To je bio potez kojim smo želeli da se prilagodimo tržištu. Rešio sam da, ako ćemo da radimo modnu obuću, pravićemo samo klasične modele poput Oxford, Derby, Double monk, koji postoje već 200-300 godina. S druge strane, bilo nam je potrebno nešto što neće iziskivati preterano ulaganje, a da bi dobio jedan novi model cipela, proces nije uopšte ni jednostavan, niti kratak. Logika niške firme je da se pravi obuća koja traje; foto: S. Đaković

Tako smo krenuli sa Oxford modelom. Najteže je bilo preći sa radne na proizvodnju modne obuće koja zahteva mnogo više pažnje u radu, više sati rada, preciznost i posvećenost detaljima. Bar godinu dana nam je trebalo da preležimo “dečije bolesti”. Trebalo je doći do pravih repromaterijala koji se u potpunosti razlikuju kada su u pitanju HTZ cipele.

Tu postoji puno stvari i “caka” koje se uče vremenom i to je normalno. Ništa se ne dešava preko noći, pa i danas nastavljamo da učimo. Tako smo počeli i da sami proizvodimo svoje kožne đonove na kojima se vidi da su proizvod ručnog rada, o čemu svedoči i njihov kvalitet i udobnost.

Iako je tehnologija napredovala, obućarstvo je ostalo dominantno zanatski posao.

Reklamacija uglavnom u obućarstvo zbog đona; foto: S. ĐakovićNikola: To je ručno orijentisana proizvodnja. Modna obuća se kroji ručno svuda u svetu. Moguće je to raditi i laserski, ali ako obućar želi da se pokaže, to će uraditi ručno. Tako rade najbolji. Krojimo ručno ili na štanc mašini. Nadalje, samo spajanje obuće takođe se mora raditi ručno. Ne postoji mašina koja će naneti lepak onako kako je to potrebno. Na kraju se gornjišta ručno montiraju na kalupe, to je takozvano cvikanje. Sve u svemu, tu se mnogo radi kako bi se dobio kvalitet, a malo se zaradi.

Lako je napraviti cipelu koju obučeš tri puta i ona se raspadne. Poenta je napraviti obuću koja se godinama nosi i pouzdano služi.

Nekad mašine pozajme i kolege; foto: S. ĐakovićImate li dobru saradnju sa kolegama iz branše?

Nikola: Kada radiš ovaj posao upoznaješ mnogo ljudi koji su u njemu i tu se ostvaruju ne samo saradnje, već i prijateljstva. Recimo, mašine koje se koriste u obućarstvu su veoma stare. Kada dođe do kvara, teško se dolazi do delova i uglavnom je potrebno tražiti ih u inostranstvu, a to sve stopira proizvodnju na duži period. Desila nam se takva situacija, ali su nam u pomoć pritekle kolege iz Vranja, i pozjamile nam jednu svoju mašinu na nekoliko meseci.

Neko bi možda rekao “Mi smo konkurencija” i odustao. To su gluposti. Svako ima svoje tržište i poenta je da imaš dobru saradnju sa ljudima. Nema nas previše u Srbiji i potrebno je da se držimo jedni drugih, da ima posla za sve i da pravimo kvalitetne proizvode.

Bavite se i uslužnom proizvodnjom određenih modela za potrebe nekih brendova. Polako ali sigurno grade svoj brend; foto: S. Đaković

Nikola: Danas uspešno sarađujemo sa više od deset firmi jer ne može svako da ima proizvodnju, ali ima ljudi sa sjajnim idejama. Mi pomažemo da se njihove zamisli pretoče u nešto kvalitetno. Taj proizvod mi ne izlažemo nigde, takva je politika ugovora i tajnosti pošto je to njihov proizvod, a mi smo tu samo izvođači.

Svako ko je kreativan, a ne može da sam organizuje proizvodnju uvek može da nam se javi. Otvoreni smo za svaku vrstu saradnje.

Da li dobijate neke posebne porudžbine?

Imaju u posebne narudžbine; foto: S. ĐakovićNikola: Često se dešava da nam ljudi pošalju sliku i pitaju možemo li da im napravimo nešto slično. Jedan čovek iz Los Anđelesa je tražio da mu napravimo cipelu na ravnom sportskom đonu. Međutim, porazgovarali smo i na kraju se ipak odlučio za kožni đon. Evo sada upravo završavamo cipele za tog gospodina.

Takođe, slali smo cipele i za Južnoafričku republiku, Australiju, Norvešku... To su uglavnom slučajevi da su ljudi videli naše cipele na internetu i poručili za sebe par.

Često ih kontaktiraju putem Fejsbuka; foto: S. ĐakovićKažete da učite i napredujete stalno. Šta planirate na dalje?

Nikola: Cilj nam je izlazak na inostrano tržište – Evropa, SAD, Afrika. Trenutno oko 70% naše proizvodnje je radna, a 30% modna obuća i planiramo da je povećamo i da obratimo pažnju na online trgovinu koja, na žalost, u Srbiji još nije razvijena.