Proizvodnja i restauracija nameštaja protkana ljubavlju jednog majstora

Leskovčanin Ljubiša Ranić se u poslu proizvodnje i restauracije nameštaja obreo slučajno, a zadržao namerno pronašavši, kako kaže, svoj istinski životni poziv. Pokretanju sopstvene firme kumovalo je nezadovoljstvo majstorima i uslugama koje su pružali. A onda su vreme i entuzijazam učinili svoje.

Neophodno je da imate smisao za estetiku; foto: S. Đ.Njegova radionica je pravila enterijer za zlatare u Parizu, letnjikovce za manastir Ostrog, a majstori rade drvene radijatore za rusko tržište i bave se i “oživljavanjem” starog nameštaja. Ranić kaže da klijenti iz inostranstva kod restauracije žele da se sačuva autentičnost, kao i anomalije nameštaja, dok u Srbiji ljudi traže da on izgleda kao nov. Ima salon u Nišu u kojim je, kako kaže, veoma ponosan.

Kako ste ušli u celu ovu priču?

Ljubiša: Mene je interesovalo uređivanje stanova. Igrom slučaja su ljudi počeli da se kod mene raspituju da im nađem majstora za različite stvari. Međutim, nikada nisam bio zadovoljan uslugom koju bih dobio, pa sam počeo sam da se bavim time uz veliku podršku supruge Olivere. Prvo sam nekoliko godina pravio nameštaj, da bih, pre nekih 14 godina, otvorio salon u Nišu u jednom malom lokalu od 20 kvadrata. Taj salon je, u mojim očima, izgledao ogroman i impozantan. Koliko sam bio srećan. Od tada sam svake večeri, sem nedelje, u maloprodaji.

Kada je pokrenuo svoj posao, roditelji su mu rekli da je lud; foto: S. Đ.Moram reći da, s ove tačke gledišta i sa ovim iskustvom, nikada se ne bih upustio u pokretanje proizvodnje. Tada je međutim, entuzijazam, koji me i danas drži, presudio. Inače je veoma kompleksno i skupo za današnje uslove pokrenuti ovakav posao.

Niste imali prethodnog iskustva i trebalo je naučiti sve tajne zanata. Kako je to izgledalo?

Ljubiša: Mislim da je proces učenja vezan isključivo sa čovekom i njegovom mogućnošću da shvati to što radi. Ako nemate smisao za estetiku, prostor, ambijent... tu nijedna škola ne pomaže. Kada sam počeo da farbam osetio sam da je to moje biće, moj život i sve ove godine živim za ovaj posao.

U nameštaj se unosi duša i kreativnost; foto: S. Đ.Formiranje radionice i nalaženje ljudi takođe je naporan proces. Kako ste prošli kroz to?

Ljubiša: Upornost, upornost, upornost, puno entuzijazma i malo sreće, kada se smešaju, onda se napravi ta priča. Kada sam, pre 20 godina, rekao mojim roditeljima čime hoću da se bavim, roditelji su mi rekli da sam lud s obzirom na situaciju koja je bila u zemlji. Ali, to je bio moj životni put i na njemu sam istrajao.

Radionica ima i zanimljive dekoracije; foto: S. Đ.Što se tiče ljudi koji danas rade sa mnom, mogu reći da su oni mene pronašli kada je, nakon godina rada, sam posao prerastao u nešto ozbiljnije. Imao sam sreće da su se pravi ljudi pojavljivali kada je trebalo i sa njima radim i dan danas.

Koji su glavni segmenti onoga što radite?

Nameštaj sa juga Srbije ide u Rusiju, Švajcarsku, Francusku...foto: S. Đ.Ljubiša: Pored restauracije nameštaja koju veoma volim, glavni akcenat je bio na pravljenju hotelskog programa – kreveti, natkasne, komode i dečije sobe. Naš program je napravljen od prirodnih materijala tako da predstavlja najlepši ambijent za dete.

Pravimo nameštaj onako kako mislim da je to najbolje raditi, bez plagiranja i zaista uživamo u novom izazovu koji nam predstavlja svaki posao.

Koje klijente možete izdvojiti kao one za koje ste pravili neke posebne stvari?

Ljubiša: Opremali smo kliniku plastične hirurgije u Ženevi, u Parizu smo radili enterijer za zlatare, a imali smo u Francuskoj i uspešnu saradnju sa nekim modnim kreatorima. Evo sada radimo na nekim drvenim radijatorima za Rusiju. Uvek je tu nešto novo i interesantno.

Inače, primarno radimo nameštaj za unutrašnje uređenje, ali ponekad radimo letnjikovce. Tako smo ceo manastir Ostrog opremili letnjikovcima. Tim koji voli ono što radi; foto: S. Đ.

Kako je došlo do toga da radite za manastir Ostrog?

Ljubiša: Zahvaljujući jednom mom prijatelju koji nije više u ovom poslu, a koji mi je veoma mnogo pomogao u poslu, učestvovao sam na sajmu građevine gde smo izložili jedan letnjikovac koji sam napravio. Slučaj je hteo da je na sajam došao starešina manastira, otac Pavle. Njemu se sve jako dopalo i naručio je da uradimo enterijer i eksterijer za letnjikovce koje smo kasnije postavili u manastiru. Bili su toliko zadovoljni da sam na poklon dobio venčanje u manastiru Ostrog, a monahinja iz manastira je bila kuma mojoj supruzi i meni. Čak su nam i venčane burme sa blagoslovom oca Pavla.

Pored pravljenja bavite se i restauracijom. Zašto ste svojoj ponudi pridodali i tu uslugu?

Svakom klijentu se posveti pažnja; foto: S. Đ.Ljubiša: Veoma volim stari nameštaj i smatram da vredi, zaslužuje pažnju i traje. Radimo isključivo punu restauraciju, kako za pojedinačne klijente, tako i za svoju dušu, a neke od tih komada možete pronaći u našoj prodavnici.

Uz stari nameštaj obično se vezuje i puno emocija, priča...

Ljubiša: Svoj nameštaj svako doživljava na poseban način i za njega vezuje veliki broj uspomena. Što je nameštaj stariji, to je više protkan uspomenama. Dešavalo se da nam ljudi donesu nameštaj koji baš i nije nešto posebno vredan, ali su oni toliko vezani za njega da jednostavno prihvatim restauraciju iako nije isplativa.

Uživaju u svakom novom izazovu; foto: S. Đ.Da li klijenti imaju neke posebne zahteve kod restauracija?

Ljubiša: Kada se radi za inostranstvo, zahtevi su fokusirani na autentičnost i zadržavanje originalnog izgleda nameštaja. Čak ljudi ne žele ni anomalije da se ispravljaju. Recimo ako radim stepenište za Norvežane ono mora da bude izvorno, da ima čvor i da se vidi anomalija drveta. Međutim, ako radim za naše ljude isti projekat, stepenište mora da izgleda savršeno – kao mermer.

Nažalost, veliki broj ljudi koji rade restauraciju, zapravo ne shvataju šta je restauracija i koja je njena poenta, već žele da nameštaj izgleda kao nov.

Kako izgleda ceo proces obnavljanja nameštaja? Bez alata, nema ni zanata; foto: S. Đ.

Ljubiša: Nameštaj doteramo i pregledamo, a zatim razgovaramo sa klijentom o tome šta želi. Nakon toga komad razmontiramo na sastavne delove. Ukoliko ima velikih oštećenja, pravimo zamenske delove od istog materijala i trudimo se da sačuvamo i spasemo što više originalnih delova. Potom se prelazi na zaštitu materijala, farbanje, lakiranje, sve zavisi šta je to što klijent želi i šta je moguće uraditi sa datim komadom.

Čime se vodite kada radite restauraciju za, što se kaže, svoju dušu?

Ljubiša: Prvo je potrebno da mi se forma nameštaja dopadne vizualno, a sve dalje zavisi od raspoloženja u datom trenutku ili namene za koju se pravi. Dešava mi se i da dođem do pola, a onda odlučim da ću ipak sve da promenim. Jednostavno, nema pravila. Neki žele autentičnost, a neki da sve "sija" kao novo; foto: S. Đ.

Pored svega bavite se i otkupom nameštaja?

Ljubiša: Otkupljujem samo nameštaj koji se meni dopada i uglavnom to radim po preporuci. Razlog je to što ima mnogo nameštaja koji ljudi prodaju, od antikvarnog do modernog, ali je moj ukus specifičan i ne otkupljujem sve.

Šta “Nameštaj Ranić” planira za budućnost?

Ljubiša: Da nastavimo kao i do sada, da svakog jutra jedva čekamo kada ćemo doći na posao koji volimo i u kome iskreno uživamo.