Marčelo: Angažovano stvaralaštvo nije bazuka

Marko Šelić Marčelo najavljuje da će na dva zajednička koncerta sa Iskazom u Nišu, 24. i 25. januara, prošetati kroz ceo svoj repertoar i publici obećava sjajnu atmosferu.

Pred dolazak na rođendanski koncert, ovaj umetnik iz Paraćina za Južne vesti govori o svom sazrevanju, ubojitosti angažovanog stvaralaštva, novom albumu sa "dušom", značaju individualnosti...

- Sa “Iskazom” si u “Feedback-u” nastupao i u decembru 2012. godine. U čemu će se ovaj koncert razlikovati od prethodnog? 

Kako smo pre mesec dana obeležili desetogodišnjicu od izlaska prvog albuma, a najavili novi, na svirkama su nam u fokusu neke stare pesme koje zaista dugo nismo izvodili ("Pismo bratu", "Podzemlje", "Jedan"...), kao i stvari koje najavljuju novi ("Pegla" i "Laž").

No, publika će pored toga svakako imati prilike i da sa nama prošeta kroz čitav dosadašnji repertoar: biće tu pesama i sa ostalih mojih albuma, a naši saborci iz Iskaza takođe najavljuju svoje novo izdanje i već sviramo nekoliko njihovih novih pesama. Sve u svemu, i sa naše i sa Iskazove strane stiže jedna fina retrospektiva dosadašnjeg opusa i uvid u ono što trenutno „kuvamo”.

- Po čemu je niška publika specifična?

Mi zaista ne delimo publiku ni na koji način, ponajmanje geografski. I kod vas se dešava što i drugde: na koncertu prepoznamo neka lica koja smo zapamtili od ranije, a opet tu bude i novih ljudi – i sve ih spaja ista dobra energija. Iako teme naših pesama najčešće nisu vedre i vesele, naši susreti sa publikom sušta su suprotnost tome. U Nišu je uvek bila sjajna atmosfera, nema razloga da sad bude drugačije.

- Prošla je decenija od albuma „De facto”. Koliko si se i u kom smislu do danas promenio kao muzičar?

Građevinski rečeno, temelj je isti, arhitektura spratova drugačija. Ne pripadamo ničemu i lepo nam je tako. Pokušavamo da svakom novom albumu dodamo malo kompleksnosti, i u kompozicijama i tekstualno, i vrlo nam je važno da se svaki put oseti razlika. Na tom putu, naravno, deo publike stičeš, a deo gubiš, što je sasvim prirodan proces.

Suštinski, ono što su stožeri mojih stavova i pristupa pisanju na svim je frontovima ostalo isto, ne odstupam od konceptualnosti. Avaj, zaista se lakše diše deset godina kasnije, jer je to dovoljno vremena da ljudima postane jasno šta predstavljaš, i to se onda jednostavno jednima dopada, drugima ne, ali malo ko je u zabuni o čemu je tu reč.

Kada se uprati put od prvog albuma, preko romana, kolumni i intervjua, mog jezičkog rada na stripovima, te koncerata i književnih večeri, geneza je jasna. Bio mi je vrlo simpatičan taj ponovni susret sa prvom pločom, primećujem da bih gomilu stvari danas uradio malo drugačije, ali tu mislim na pristup, nipošto na suštinu. Ljudi često kažu ono „moglo je bolje”, ali to mahom nikad nije istina: ne vidim zašto bi bilo ko radio s pola snage nešto do čega mu je veoma stalo. Moglo bi, dakle, bolje kad bi čovek naknadnom pameću radio posao koji je već nekada obavio, ali tada, u trenutku kada nešto stvaraš, to jeste tvoj maksimum i da je moglo bolje, bilo bi.

- Koliko skretanje pažnje umetničkim formama, kao što su na primer muzika ili književnost, na političke ili socijalne probleme u državi može da dovede do poboljšanja?

Pa, zasigurno može da uperi oči javnosti u neki konkretan problem i pokrene polemiku. Naravno, iz toga se nekad rodi rezultat, a nekad se ne rodi ništa. Angažovano stvaralaštvo, to treba znati, nije bazuka niti srednjovekovni ovan za provaljivanje u neprijateljski zamak, i svako ko očekuje to – greši. Kako reče reditelj Mario Kovač u jednom intervjuu, kraljevima je samo jedna osoba smela u lice da kaže šta misli, a da joj glava ostane na ramenima: dvorska luda.

Sve i da stvaraoce shvatimo iole ozbiljnije nego lude, ostaje činjenica da nikakva izvršna moć nije u njihovim rukama. Kraljevi se pitaju, vazda bilo. Ali da bi mu guzica ostala u fotelji, kralja (ili bilo koga ko se dovoljno osilio da se tako oseća) treba da se tiče šta mu ljudi misle.

U tom smislu, posao angažovanih umetnika nije uzaludan ukoliko, na neki način, teraju ljude, pa i kraljeve, da se suoče sa društvenim problemima i pokrenu prava pitanja. To je najbolji mogući scenario. A najrealniji je taj da se umetnost nikada nije ni obraćala širim masama niti je mogla da zbrine njihovu mentalnu higijenu. Umetnost se obraća čoveku, osobi, pojedincu, jer i nastaje iz osobe. Umetnost je, u tom smislu, uvek dijalog, što se vrlo lepo vidi po tome što jedno isto delo troje ljudi može da doživi na tri načina: ono je, dakle, komuniciralo sa svakim pojedinačno, iako su mu bili izloženi u istom trenutku.

- „Pegla” i „Laž” najavljuju „Napet šou”. Šta sve kritikuje novi album?

Ne bih da razočaram, ali album zaista nije nekakvo enciklopedično mapiranje svih mogućih tegoba naše kilave svakodnevice. Duša je uvek bila glavni sastojak, ne hladna kritika. Ukoliko autor ne stavi sebe u ono što radi, kritika se pretvara u popovanje, a to nije ista stvar. Ljudi potpuno drugačije čuju kada im se obraća čovek i kada im se obraća android programiran na recitovanje samurajskog kodeksa pravde i poštenja. Ako se u tome ne čuje osoba, čuju se hladnoća i udaljenost, jer zvučiš kao propovednik koji sa svog bezbednog, visokog pijedestala priča o stvarima koje ga se zapravo ne tiču. Moji ljudi i ja idemo uvek prvo srcem pa kopljem, koliko god nas to koštalo, i tako će biti i ovog puta. Biće sasvim dovoljno prostora da album „diše”, a ne da samo ujeda.

- Autor si dva romana. Kakva je sličnost između pisanja knjiga i tekstova za pesme? Šta iskazuješ kroz jedan, a šta kroz drugi od ova dva načina izražavanja?

Nije reč o dva načina izražavanja, samo o dve različite forme pisanja, sa setom različitih pravila koja čine da jedno prepoznamo kao poeziju, a drugo kao prozu. Ideja dođe i uobliči se u jedno ili drugo. Računarskim rečnikom rečeno, nema razlike u inputu, nego samo u autputu. Čini mi se da ideje ređe dolaze ni iz čega. Daleko češće proizlaze iz intenzivnog razmišljanja o nekoj temi. Kako reče jedan moj prijatelj, ideje se ponašaju kao nešto što treba iščupati iz zemlje: najpre vidiš samo maleni deo koji viri, a onda ga grčevito ščepaš i cimataš levo-desno, ne bi li izvukao stvar na površinu; ona se polako pomalja i treba strpljenja da je ugledaš u celosti. Negde u tom procesu odlučujem hoće li ideja postati priča, pesma, kolumna, deo romana, ili pak ona sama svojim sadržajem sugeriše odluku.

- Kako doživljavaš srpsku, a kako nišku rep scenu?

Priče o scenama su jedna dosadna, klinačka stvar, u svojoj suštini sadrže generalizaciju i poništavaju individualnost. Koji god komentar daš o nekoj sceni, neko je kroz taj komentar potcenjen, a neko pak precenjen. I više od toga: upravo je ideja o scenama i žanrovima odgovorna za predrasude. Desi se ponekad da me neko zaustavi na ulici, zamlatara rukama a la „jou, rep” i kaže mi glasom đilkoša: „De si, brate, Marčelo, znači, brate, ovo-ono.” A taj neandertalni pokušaj sporazumevanja sigurno nije čuo u mojim pesmama ili intervjuima, jer tako ne bih govorio ni da me šlog, srčka i epileptični napad udare u isto vreme. Eto šta čini „scena”, te nemojmo o njoj. Od individualaca čiji mi se rad posebno dopada i predstavlja pravu mladu snagu Niša izdvojio bih Stefana Solowa.

- Koje su preporuke za tvoje poštovaoce u vezi sa književnošću, stripom, muzikom?

Dva klasika, Platonova "Država" i "Idiot" Dostojevskog su, između svega ostalog, pažljivijem čitaocu zanimljiva i zbog jedne suprotnosti: dok Platon smatra da bi državu trebalo da vode filozofi, Dostojevski primećuje da originalne ljude okolina uvek smatra budalama. Ako ova dva detalja uporedimo sa našom skorašnjom istorijom, i pride uzmemo u obzir da se Platonovo delo smatra utopijskim, a da Dostojevski pripada epohi realizma, zaključak je prilično jasan.

Imao sam čast da radim na prevodu strip serijala "Lokot i ključ" Džoa Hila i Gabrijela Rodrigeza za izdavačku kuću Darkwood. Trenutno se kod nas može naći prva knjiga od ukupno šest. Scenarista Hil zapravo je glavom i bradom sin čuvenog Stivena Kinga (glavom, jer im kreativna misao ima jednaku snagu, i bradom, po kojoj ih je najlakše razlikovati), ali birao je da svoj put ne krči slavnim prezimenom (te se njime i ne potpisuje), već isključivo sopstvenom kreativnom silom. Objavio je i nekoliko romana, takođe dostupnih kod nas. A Gabi Rodrigez je pravi čarobnjak svog zanata.

Ako ste se nekada zapitali otkud nam fraze „košta kao svetog Petra kajgana”, „medveđa usluga”. „pijan kao majka”, „bez dlake na jeziku”, kao i mnoge druge koje svi svakodnevno koristimo - za vas je knjiga Milana Šipke "Zašto se kaže?" Zabaviće jednako i dobronamerne radoznalce i one kojima je bavljenje jezikom struka. Kada je reč o muzici, preporuka su "Leprous" i "Arctic Monkeys".