Vasilić: "Kroz muziku sam živeo svoju nostalgiju"

Niški kontrabasista i kompozitor Nenad Vasilić, koji godinama radi u Austriji i prepoznatljiv je po spajanju džeza i muzike Balkana, nedavno je imao tek treći nastup u Nišu u poslednjih 20 godina.

Završio je džez studije u Gracu, iza sebe ima 7 albuma, sarađivao je sa eminentnim džezerima, nastupa širom Evrope i sveta, a Nišlije su imale prilliku da ga čuju na festivalu “Constantinus” koji je održan prošle nedelje.

Šta misliš, koliko ljudi u Nišu znaju o tvom radu u inostranstvu?

Tamo imam različite projekte. Odradio sam zaista interesantne stvari o kojima se u Nišu ne zna ništa. Jednostavno zato što nisu stigle do ovde. U Beogradu sam svirao više puta, a prva svirka u Nišu posle mog odlaska bila je 2006. Posle toga se desila promocija albuma “Seven” u sali Simfonijskog. I sada “Constantinus”.

Zašto si odlučio da odeš u Grac i kako su izgledali prvi dani tamo  foto: vasilic.com

Otići iz Niša u to vreme je bio “mission impossible”. Ja sam nekako procenio da mogu da stignem do Graca jer je u to vreme Stjepko Gut, čuveni trubač iz Beograda, tada tamo predavao na džez akademiji. Tada nije bilo mobilnih telefona pa sam nekako došao do Stjepkovog telefona, video se s njim i on mi je dao uputstva. Snimio sam demo materijal sa bendom, poslao profesoru u Grac, njemu se to dopalo, otvorio je prijemni i ja sam bio primjen. Tako je izgledao početak. Vrlo brzo počeo da sviram u Gracu. Bilo je sviranja i po ulici, bilo je i klupskih svirki. Imao sam sreće da već posle prve svirke zaradim i svoj prvi honorar u Austriji.

Nedostaje li ti Niš i kako se nosiš sa nostalgijom?

Nostalgija je kao ljubav prema ženi sa kojom živiš trideset godina. Stalno se menja i sazreva. Menja svoje oblike. Na početku osećaš konkretan bol u stomaku koji kasnije preraste u jednu melanholiju. Verovatno bih svake godine dao različite odgovore. To je jedan proces koji se stalno odvija kad čovek ode sa rodne grude. Kroz svoju muziku sam živeo i svoju nostalgiju.

Jesi li razmišljao kako bi stvari izgledale da nisi otišao iz Niša?

Moglo je svašta da se desi. Verovatno bih ostao u muzici. Pitanje je kako bi izgledao taj put i da li bi bilo lakše ili ne. Svako ko puno radi mora puno i da putuje. Tako da ja verujem da bih pre ili kasnije počeo da putujem okolo, a da li bih ostao negde da živim ili bih se stalno vraćao ovde to je pitanje.

foto: vasilic.comLjubav prema kontrabasu rodila se u kafani

Vasilić je počeo da se bavi muzikom sa 5 godina, prvo je svirao klavir, potom i violinu, a onda mu je kada je bio u VI razredu osnovne škole postalo “pretesno u klasici”.

Ograničavanja tipa šta smeš, a šta ne smeš su mi smetala. Nisam ja imao svest o tome da sam skučen, ali mi jednostavno kao klincu nije bilo zabavno, a bez toga nema muzike. Onda sam batalio da sviram klavir i nastavio da se zezam kod kuće. Batalio sam i muzičku školu. Usledio je period kada smo kao klinci napravili neki bend u kom je falila bas gitara. Zamolio sam oca da mi kupi neku najjeftiniju bas gitaru i potpuno se primio na to.

Kada si se prvi put susreo sa kontrabasom?

Kontrabas sam video u nekoj kafani i hteo sam da ga probam. Milovan Dimići Dimke, profesor u Srednjoj muzičkoj mi je puno pomogao tih prvih dana. Imali smo svakodnevno časove. Vrlo brzo sam ušao i u Simfonijski orkestar i svirao sa njima. Negde do sedamnaeste godine sam prošao dobar deo niške scene. Počeo sam i narodnjake da sviram i svirao u mnogim kafanama.

Koliko je sviranje u niškim kafanama uticalo na tvoje stvaralaštvo?

Sve što radiš u životu ima uticaj na tvoj život. U muzici je to još ispoljenije ili se lakše primeti. Ako sviraš na primer u salsa bendu to te inspiriše da pišeš u tom maniru. Isto je i sa kafanom. Ako si radio par godina u kafani i znaš kako se ta muzika svira, a pritom si čovek odavde koji je odrastao uz tu muziku, normalno je da će se to pojaviti u tvom radu nekada kasnije. To je neminovnost.

Da li si osim kafanskih nastupa negde imao prostora za džez svirke? foto: vasilic.com

Džez smo smeli da sviramo u Kolumbaru, Rok klubu, u Sedamnaestici. Namerno kažem smeli smo jer nas nije svako puštao. Kafanica “Stari mlin” je bila interesantna. To se pretvorilo u mesto gde smo jednom nedeljno ili mesečno mogli da sviramo džez. Sama ta mesta i nisu mnogo važna koliko ljudi koji su tu provodili vreme.

Ko su ti bili niški uzori i od kog si najviše učio?

Moj prvi veliku uzor u Nišu bio je Vlada Karadžov, poznati niški basista. Od Vlade sam puno učio na posredan način. Odlazio sam na njegove svirke i „gutao“ sve što on radi. Osim njega, to je Milovan Dimić.  Njih dvojicu bih izdvojio kao osobe koje su ostavile trag i sigurno može da se prepozna neki deo njihove svirke u mojoj.

Zbog bombardovanja ne svira tradicionalni džez

Dobio sam 1999. godine poziv Šile Džordan za studije na Berkliju, a odluci da ne odem u Ameriku doprinelo je bombardovanje Srbije. Kao posledica svega desio se album “Folk songs”. Na njemu nije bilo američkih standarda. To je bila emotivna, a ne profesionalna odluka. Nisam imao potrebu da sviram muziku ljudi koji su bombardovali moju zemlju. Shvatio sam da improvizacija kao glavna karakteristika džeza ne pripada nikome, ni Amerikancima, ni Rusima, ni Srbima. Zadržao sam improvizaciju iz džeza, instrumentalni pristup takođe i umesto američkih ubacio balkanske standarde.

Ali album “Folk songs” je izdat najpre za američko tržište?

Taj album je zapravo bio splet narodnih pesama, deset stvari koje možeš da čuješ u kafani. Kad su u Austriji čuli “Eleno kerko” ili “Ima jedna krčma u planini” izdavači su, pretpostavljam, bili zbunjeni. Međutim Mark Marfi, legendarnim džez pevač preporučio Džona Bišopa vlasnika izdavačke kuće “Origin records”. Džonu sam poslao taj snimak koji mu se dopao i pustio ga je na tržište. Posle šest meseci je album izašao i u Beču.

Kako objašnjavaš stil muzike koju stvaraš?

U jednom trenutku sam prestao da objašnjavam ljudima šta ja to radim. To je jedna kompleksna pojava u mojoj glavi. Šta sam slušao, čime sam se bavio. Zamisli nekog ko ima iskustvo sviranja u kafani, kao klinac je slušao hevi metal i svira eksperimentalnu muziku. Svašta se tu izrodilo. To je jedan interesantan spoj.