Intervju: Ivana Nešović

Recite nam nešto o sebi, gde ste rođeni, gde ste odrasli?

Ne volim da pričam o sebi, više volim da to rade ljudi koji imaju priliku da gledaju moj lik i delo, a to najbolje može da vidi moja porodica, mama, baka, Đina, moja čivava, tetka Duša, Đole i njihova deca sa porodicama... Oni čine moj krug uspeha i oslonac i najveća su mi podrška i jedini oni, naravno uz par prijatelja, znaju kroz šta sve treba da se prođe da bi se okačila medalja oko vrata, ono što se vidi na kraju, što je najlepše...

Rođena sam u Beogradu i odrasla sam na Čuburi, opštini koja mi je u srcu i tu će ostati zauvek. Čubura nosi najlepšu energiju u nasem nam glavnom gradu i uvek mi beskrajno nedostaju sva mesta koja su obeležila moje detinjstvo, Čuburski park , Kalenić pijaca i svi ljudi koje srećem tamo kad se vratim.. To je moje mesto koje mi puni baterije. Ponekad se vratim samo na dan da prošetam Čuburom, nikom se ne javim i vratim se nazad.

Kako ste počeli da se interesujete za odbojku?

Odbojka nije bio moj prvi izbor kad su interesovanja u pitanju.. Moja prva ljubav je, ipak, skijanje koje će mi zauvek ostati neostvarena želja jer, zajedno sa odbojkom, to sebi ne mogu da priuštim zbog različitosti pokreta koji bi me, možda, doveli do povrede, nažalost. Zatim sam se oprobala u plesu, gde sam prerasla sve partnere, da sam na kraju morala da učim mučke korake, što mi kao sujetnom Lavu nikako nije išlo u prilog, pa tenis, gde nisam mogla da opstanem jer mi je falilo društvo i tako sam se našla u odbojci. Na kraju se ispostavilo da ipak više volim individualni sport gde bi sve zavisilo od mene, ženski kolektiv je nešto što mi nikako ne lezi i pravila istog sam morala da naučim i dalje ucim, ali mi ne ide jer sam nepopravljivi individualac. Upravo iz tog razloga sa toliko ljubavi gledam Đokovica i divim se svemu sto radi.. Ipak, odbojka je moj partner kroz život s kojim se svađam, mirim, proživljavam najlepše i najteže trenutke i koja me uči da budem borac na svim poljima, a ne samo sa loptom, mojom mezimicom.

Zašto se upisali studije na Univerzitetu Metropolitan?

Metropolitan je fakultet o kom se priča jer je jedini i prvi kod nas na kom se studira preko interenta, a meni, kao sportisti koji je tokom godine van Srbije, informacija je sama došla na vrata. Ni u jednom momentu se nisam dvoumila, već sam se odmah upisala jer će to rešiti sve moje probleme kad je fakultet u pitanju. Preporučila bih ga svim ljudima koji su željni znanja i ulaganja u sebe, a nemaju mogucnost zbog fizičke odsutnosti.

Imate li hobi?

Hobi imam, a to je, iako zvuči kao stereotip, čitanje knjiga, s obzirom da je malo vremena za neke, možda zahtevnije stvari. Stalno imam neku novu, zanimljivu knjigu čiju priču živim i kad prestanem sa citanjem... To je za mene istraživanje nekog novog sveta.

Gde trenirate u ovom trenutku?

Trenutno sam u Italiji. Prošle godine sam bila na severu u Novari u klubu Asystel, a ove godine sam, zbog mnogo veće minutaže, prešla na sam jug i obalu, u grad i klub Soverato. Razlog sto sam već drugu godinu u Italiji je više nego jasan, ovo je zemlja koja potpuno odgovara mom celokupnom sklopu ličnosti. Toliko pozitivne energije u vazduhu koja me hrani u svakom pogledu, toliko dobrih stvari, estetike, svega sto jedan hedonista može da poželi u okruženju. Naravno, hedonizam je nešto sto ne ide uz profesionalni sport u neograničenim kolicinama, tako da sam naučila da se doziram, ali važno je da je sve tu oko mene... Klub je sjajan, sa velikim ambicijama za napredovanje na tabeli, dovedena sam kao pojačanje i dajem sve od sebe da budem što bolja jer mi je i ovo odskočna daska za ono sto želim u budućnosti. A planovi se ne govore dok se ne ostvare.

Koji su Vaši najveći uspesi?

Što se tiče uspeha, ne volim da izdvajam ni jednu medalju jer je za svaku bilo proliveno mnogo znoja, suza, truda, svega, ali recimo -  učešće na Svetskom kupu u Japanu sa reprezentacijom gde sam ušla pred 10 000 ljudi i promenila ishod izuzetno bitne utakmice, titule i kupovi sa Zvezdom gde sam bila i kapiten tri godine i još 33 medalje koje govore same za sebe.

Kako organizujete svoje vreme, s obzirom na obaveze prema klubu, na studijama, društveni život..?

Iako je vremena malo za učenje, odmor, i razne druge aktivnosti, organizacija je majka svih nauka. Ona se uči i ide s godinama, ali pokušavam da sve uskladim i budem podjednako dobra u svemu sto radim. Naravno, većinu mog dana uzima odbojka, koja ne znači samo onoliko vremena koliko smo u Sali, već i mnoge druge stvari koje idu uz to - sastanci, gledanje videa, terapije. Društveni zivot mi se, nažalost, dok sam u inostranstvu svodi na kompjuter i mobilni, ali prijatelji i porodica, kad mogu od obaveza, mi dolaze u Italiju .
Povrh svega, najveći uspeh je kad radiš nešto sto voliš, ja svoj posao obožavam, uživam i kad je teško i nije mi naporno ni da učim uz to jer znam da ulažem u sebe i za svoje bolje sutra.

Gde vidite sebe za 5 godina? 10 godina?

Za 5 ili 10 godina može svažta da se desi, ne volim da gledam toliko unapred, niti da se osvrćem iza sebe... Živim baš sada, imam cilj pred sobom na vrhu, tamo daleko, ali gledam isključivo u prvi stepenik ispred sebe, ne bi valjalo da se sapletem.