Dragan Dobrašinović

Koliko je najnovija reciklaža devetnaestovekovne ideje nekolicine levičara sa ovih prostora o balkanskoj konfederaciji, koju sada promoviše trojka Vučić – Rama – Zaev kroz političku platformu „Otvoreni Balkan“ sjajna za Srbe, dovoljno govori činjenica da je ona bila osnov politike Kominterne prema balkanskim narodima i državama sve do 1948. godine.

Hajde da ga niko, ko razmišlja slobodno, ne pomene imenom narednih mesec dana. Nijedan nezavisni medij, nijedan časni intelektualac, nijedan opozicioni prvak, nijedan jedini slobodnomisleći gradjanin. Da Koraks ne crta karikature sa njegovim likom.

Ako je vlast u Srbiji, bez obzira na političke stranke i pojedince koji u njoj participiraju u ičemu konzistentna, to je, bez ikakve sumnje, bezrezervna spremnost da sopstvenu zemlju survaju u korupcionašku kaljugu u kojoj će jedino njima i njihovim biznis partnerima sve biti potaman. Cena uništavanja države i društva nije ni najmanji problem, pošto nju, svakako, plaćaju oni o čijem se trošku odvijaju sve nepodopštine koje vlast decenijama priređuje.

Mreža za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) objavila je početkom decembra bazu podataka u kojoj su biografije trideset troje sudija Višeg i Apelacionog suda u Beogradu koji postupaju u okviru posebnih odeljenja za organizovani kriminal i suzbijanje korupcije. Pored zanimljivih podataka o sudijama, koji se, između ostalog, odnose na dužinu studiranja, prosečnu ocenu, njihove karijere, imovinu, značajne predmete u kojima su sudili, predstavljeni su detalji o 124 sudska predmeta u kojima su angažovane pomenute sudije.

Zanimljivo je da je Termomont d.o.o. svega nekoliko meseci pre nego što je građane obradovao donacijom kovid bolnice u krugu VMC „Karaburma“, nakon postupka javne nabavke dobio posao rekonstrukcije objekta Opšte bolnice „dr Aleksa Savić“ u Prokuplju – prva faza – energetska sanacija. Zanimljivost ovog slučaja potiče od činjenice da je ugovor zaključen i pored toga što je ponuda Termomonta d.o.o. bila skuplja od ponude konkurentske firme za čak 800.000 evra.

Ono što socijalističkoj državi nije uspelo za pedeset, pseudo liberalna je uradila za svega nekoliko godina. Slobodno tržište i konkurencija u Srbiji uništeni su do temelja. U kojoj meri je tačno ono što je malo kome jasno, potvrđuju nalazi proistekli iz obimnog istraživanja Topličog centra za demokratiju i ljudska prava.

Zato ne čudi što je srpska vlast, odnosno Aleksandar Vučić, predsednik ove zemlje, poslao signale „razumevanja“ liderima Srba u Hrvatskoj pre nego sto su doneli odluku o učešću u proslavi tragedije sopstvanog naroda. Još je manje čudno to što su lideri Srba u Hrvatskoj odlično razumeli Vučićevo „razumevanje“. Najmanje čude motivi hrvatskih vlasti, jer, pristanak na zločin od strane žrtve, isto je što i potiranje, odnosno brisanje zločina.

Dakle, 12. marta raspolagali smo sa 1008 respiratora. 7. aprila sa 1581. 27. aprila bilo je izvesno da ćemo veoma brzo imati oko 2500 respiratora, a nakon tri meseca, 23. jula, izgleda da ih nemamo više od 1600.

Teško da se bilo ko objektivan i dobronameran neće složiti da se vlast, oličena u predsedniku Srbije, održava i jača represijom, ucenama, pritiscima, zastrašivanjima, privilegijama, podmićivanjima, medijskim manipulacijama, grubim i primitivnim razračunavanjem sa političkim protivnicima, bezočnim lažima, proizvodnjom neprijatelja, nipodaštavanjem, potčinjavanjem, urušavanjem i uništavanjem institucija.

Predsednikova lista je osvojila sve što drugima nije poklonila. Tako se predizborna velikodušnost oličena u cenzusu od 3%, kao varijacija na temu hleba od 3 dinara, produžila i na nikad kraći, a to je zato što je letnji, izborni dan, nikad dužu, a to je zato što je puna izvesnosti, izbornu noć, i najavljeno i nikad dosanjano ali uporno prizivano postizborno pomračenje bez roka trajanja.

Nije ništa kriva Vesna Pešić. Krivi su oni koji uporno ćute dok zlo korača Srbijom. Oni, koji bi radije da sačekaju da se bes vladara malo stiša. Oni koji sve razumeju i opravdavaju, sve dok je njima koliko toliko potaman.

Da ništa ne bi bilo isto, a sve ostalo nepromenjeno, postarao se dvojac Vučić – Brnabić. Najveseliji tandem od Mije i Čkalje, nošen novogodišnjom euforijom, obećao je svom narodu sve: prosečnu platu od 900 evra, penziju od 440, puteve, mostove, stanove za mlade, reformu obrazovanja, osnaživanje javnih preduzeća, liberalizaciju, još mnogo toga.

Govoreći najgore o onima koje smatra najgorima, predsednik Vučić iscrtava autoportret sopstvene vladavine. On je strahovito verodostojan i pripada pravcu koji je poznat kao hiperrealizam. I ne bi to ni bilo tako strašno da za njim i njegovima ne ostaju mrtva priroda i, na žalost, društvo.

Kada se pred Srbima, lakovernima i politički podatnima, slika izbistri, a izbistriće se, pred sobom će, u krhotini u koju je sve pretvoreno, videti živi odraz rasčovečenja koje će, na kraju, u prah survati i svoga nosioca, onog koji u laži i od laži živi i lažima vlada.

Mesecima unazad slušam priče o Vučiću kao diktatoru i sve vreme se pitam čime je zadužio svoje političke oponente kada mu udeljuju ovakav kompliment. Jer, biti diktator, što on nije, zaista nije za pohvalu, ali je neuporedivo časnije nego biti uzurpator, što on jeste.

Zbog toga, 12. oktobra 2018. godine na otkrivanju spomenika besmrtnim junacima Topličkog gvozdenog puka neće biti Topličana, njihovih potomaka i poštovalaca. Ali će zato biti svih onih iz prethodnog pasusa, svih onih koji ih nisu dostojni, predvođenih čovekom besmisla i uzaludnosti, slikom našeg trenutnog poraza – Aleksandrom Vučićem.

Apslolutno me, kao sto već rekoh, ne zanima Vuk Jeremić, niti to da li je predvodnik ili deo nekakve skupine lopova koja podmićuje afričke lidere. Nešto me je za to baš briga. Ali me veoma zabrinjava što neko ko je glasovima građana moje zemlje izabran za njenog predsednika, ne samo da uzurpira vlast i moć, poništava institucije i gazi pravni poredak, već na sebe, u cilju još jednog banalnog obračuna sa političkim protivnicima, navlači masku i ruho lude koja Srbiju pretvara u pozornicu srama i beščašća.

Veliki, ni tvoja najveća laž, ni sve laži koje tvoje nesrećne sluge svakoga dana izgovaraju, sva ta planina smeća, korova i otrova, koliko god rasla i ružila svet, nikada neće biti veća od samo jedne istine. A ta istina, tako obična i čista, a samo tebi neuhvatljiva, jeste da je ovo Srbija koja se nije dala ni podala ni mnogo većima i jačima od tebe, pa neće ni tebi. Sve ti je uzalud, za tebe su svi prolazi zatvoreni.

Da pre nekih godinu i po dana, uoči samih predsedničkih izbora, u emisiji uživo nisam izgovorio da je Saša Janković Vučićev trojanac, sada ovo ne bih pisao. I tako je dovoljno, čak i previše onih koji su mu do juče bili bliski, a koji danas o njemu govore loše, veoma loše. A tek nadolaze oni koji će o Jankoviću govoriti još mnogo gore.

Gotovo da je čitav vek prošao od kada je Danil Harms počastio čovečenastvo ovom i mnoštvom drugih bravuroznih literarnih minijatura, parodija i karikatura, za šta je, od Staljinove tajne policije, početkom 1942. godine nagrađen smrću od gladi u Lenjingradskoj zatvorskoj bolnici. To je, razume se, u to vreme bila najznačajnija književna nagrada namenjena podrugljivcima, defetistima i ostalim smutljivcima.