Ljuba Kostić

Nišlije su uglavnom veoma ponosne na dovoljno dugu i dovoljno slavnu prošlost svoga grada. To će vam obavezno spomenuti ukoliko dođete u Niš ili ukoliko se nađete negde i zapodenete priču, svako o svom mestu. I tu se nažalost, ta slavna priča uglavnom i završava.

Jedan naš akademik je svojevremeno pozvao narod na solidarnost i jedinstvo kroz definisanje pojma najskuplje srpske reči. Iz mnogo razloga se to nije desilo, ostali smo dosledni svojoj podeljenosti i neslozi.

I ovaj grad, siromašna prestonica još siromašnijeg Juga, kao da poslednjih decenija otiče i kopni zajedno sa svojom rekom. Presahli i zavrnuti izvori, nemar, bahatost i predaja. Ljudi odlaze, ovde je dosadno, svi su pobegli na neko zabavnije mesto. Poznata pesma.

Distopija je zamišljeni svet gde su dovedene do maksimuma loše strane današnje civilizacije, tvrdi Vikipedija. Naš sugrađanin, umetnik Davorin Dinić, u svojim radovima stvorio je fantastičnu predstavu post-apokaliptičnog Niša i ponudio jednu novu kovanicu – Nistopia. Nažalost, ona se pokazala kao podesnija za opisivanje stanja u kome se grad zaista nalazi, negoli u nekoj, zamišljenoj budućnosti.

Da li će nam za konačno rešavanje ovog veoma ozbiljnog problema biti potreban neki novi ’’sposobni’’ ministar sa neke ružičaste televizije ili više svesti i odgovornosti svih nas o tome čija su ta deca ulice? Za početak će biti dovoljno valjda toliko, da razumemo da su ta deca ulice negde i ’’naša deca’’, makar malo više nego što su to i ulice po kojima im dopuštamo da odrastaju.

Osećaj koji dominira jeste da se celokupno bogatstvo koje Niš može da ponudi, od praistorijskih nalazišta, preko antičkog, srednjevekovnog hrišćanskog i osmanskog nasleđa, nalazi na nekoj granici između improvizovanog i imaginarnog.

Ono što vidim i šta trpim kao i većina nas, jeste da je proces odumiranja ovako krivo nasađene države odavno ušao u svoje metastaze i da negovanjem kulta ličnosti, fabrikovanjem potemkinovih sela, lažnih vesti, atmosfere mržnje i podele društva nećemo napredovati, već da nam preti ponovo jedna nacionalna katastrofa sukoba i stradanja.

Jedan takav sistem u ovom gradu za svoje “vikare“ postavlja adekvatne kadrove koji mogu da daju i takve izjave koje su ravne izjavama onih sovjetskih apartčika koji su prvo svesno prikrivali nivo radijacije a potom i odugovlačili sa primenom bezbedonosnih mera, dopustivši tako da se broj žrtava i nesagledivih posledica dramatično uveća, umesto izbegne ili makar smanji.

To su heroji više izneverenih revolucija kojima su uspeli jedino da namire sopstvene komplekse. U pitanju su zapravo već generacije antielite koje su legalizovali vreme, loši izbori i naša sklonost mirenja sa zlom.

Baš tako. Košarkaškim rečnikom govoreći, upravo smo to dobili, onako direktno – In The Face! I to od onog ko bi trebalo odlično da razume suštinu tog izraza jer je ne tako davno bio predsednik Košarkaškog saveza a sada je jedan od lidera takođe saveza, samo opozicionog, Saveza za Srbiju. Da, u pitanju je gospodin Dragan Đilas.

Ko će pobediti? Đubre ili Niš? Plastika ili čovek? Nišlije su, sa svoje strane, oguglale na ova pitanja. Ona ih, generalno, više i ne dotiču. Nišlije uglavnom ćutke žure kroz svoj grad, pogleda uprtih u zaprljane vrhove svojih cipela. Pitanja koja ih muče su kako sastaviti početak i kraj meseca i kako uopšte nastaviti dalje?

Kažu da granicu između našeg siromaštva i bede jasno ocrtavaju ponos, stid i bahatost. Na tužnom snimku iz Lidla se jasno vidi da prve dve osobine nedostaju a da treće opet ima u izobilju.

I prošle nedelje su, po ko zna više koji put, obespravljeni, osiromašeni, prevareni, “bivši“ radnici Niša protestovali ispred zgrade gradonačelnika. Koliko već godina ti ljudi traže svoja prava, čekaju jednu ili drugu vlast da im probleme reši omogućujući tako “državi“ da konačno profunkcioniše u punom kapacitetu, gde će svi zakoni važiti za sve ljude u njoj. Avaj.

Sve je ovo zapravo deo jednog dugoročnog, obimnog i veoma skupog master-plana. Građani samo treba da budu strpljivi i da veruju u genijalne zamisli velikog Kreatora ovakvog stanja.

Ovi i predstojeći dani su dani fudbala. Posmatrano i globalno i lokalno. Žureći u susret svetskom prvenstvu, srpska industrija piva zadovoljno trlja ruke pošto će hektolitri penušavog gorčaca pronaći svoju sigurnu kuću u trbuhu prosečnog domaćina.

Pošto ste Vi biće koje gotovo ništa ne prepušta slučaju, pretpostavljam da su određeni ljudi iz Vašeg okruženja zaduženi za ovu oblast (BOT sektor), možda negde ipak pribeležili taj moj iskreni napor da vam se približim i iz prve ruke čujem neka prosvetljujuća uputstva i savete. Ne zamerite mi stoga i na ovoj mojoj slobodi da Vam se preko njih ponovo obratim, sa molbom da pažljivo pribeleže sledeće poruke koje ću vam dobronamerno preneti.

Trenutno je dakle u toku faza već viđenog, gotovo ritualnog „pranja ruku“ zarad očuvanja intelektualne čistote i moralnosti koja će „izabranicima civilizacije“ ponovo dati slobodu imperativa da drugima očitavaju lekcije i daju upute i smernice. Ali ne srdimo se. To je tako otkako je sveta i veka.