Ljuba Kostić

Dugovečna vlast gorih je učinila da estetika i logika ovde budu dve stalno zaraćene kategorije. A samo nekoliko stotina godina ranije ili nekoliko stotina kilometara dalje su isle, ili i dalje idu zajedno, ruku pod ruku. I tada je lepo-korisno i korisno je lepo.

Dobro, prođe i to izborno čudo. I, šta sad? Da im dajemo li onih sto dana pa da onda kritikujemo ili da počnemo bolje odmah da sagledavamo činjenice i da vidimo šta ćemo i kako ćemo na dalje?

Odbegli stranački prvaci, asovi iz rukava i realni građani sa realnim problemima su tokom ovih lokalnih izbora uspešno svedeni na istu ravan. Ideja o obesmišljavanju moguće alternative polako postiže svoj cilj.

I cela cirkuska ekipa, koja je izmenjala sve moguće kostime i role u jadnoj predstavi drugorazrednog putujućeg pozorišta, uporno nešto glumata, nešto nam poručuje, čas bijući se lavovski u svoja nejaka prsa, čas čačkajući nos smejući nam se u lice. Poručuju nam: “Pa biraj narode!“

Oni si be ljudi svi repuju po niški! I to onako, meraklijski. Duhovito, s brze misli, dvosmisleno, trosmisleno, multi-smisleno… ma baš onako kakvi smo mi, Nišlije, i kako nas ljudi sa strane znaju kad se opustimo.

Kao i sve autoimune bolesti, i ova društvena se mora lečiti suptilnim postavljanjem u normalu ključnih životnih procesa.

Dosta se ovih dana na Južnim vestima pričalo o stanju u niškoj kulturi i o našoj kulturnoj politici. Nekoliko autorskih tekstova, istraživanja, intervjua. Preostaje da se čuje i reakcija onih koji su za nju preuzeli političku odgovornost, ali i da se vidi konkretna akcija samog naroda koji je nezadovoljan stanjem u našoj nacionalnoj kulturi.

Prvo pregovaračko poglavlje, koje nismo ni otvorili u onom osnovnom, narodnom dijalogu, trebalo bi da se odnosi na jedan civilizacijski preduslov. Uklanjanje đubreta iz ljudskih naseobina i život dostojan čoveka u istim. Tu smo očigledno dobrano zapeli a bavimo se Touch Screen-ovima i LCD-ima.

Taj virus, svojevremeno unet u naš organizam kao uvozna vakcina, umesto da spreči dalji pad društvenog imuniteta, potpuno se otrgao kontroli i vršlja.

Čitajući tada nišvilske priče Magičnog, autentično-aktuelnog super-heroja čije će se apsolutne negacije i bukvalno otelotvoriti u vidu lokalno-realnih anti-heroja, koji sada žele da skinu njegov skalp, otvarao sam još tada i poglavlja jedne iskrivljene budućnosti koja nije morala da nam se dogodi.

Mi, južnjaci zapravo imamo dvostruki srpski kompleks. I prema zapadu „tamo“ i prema severu „gore“. A nema potrebe ni za jednim od ta dva. 

Ono jes, sve si e ovo vazd`n bilo kod nas… I stanica za ljudi i stoku pored tvrđavski pijac, i vreva i đubre, i kučiki i sirotinja… Al` ovakvi stranci nesu bili. Ovi bre nekako mlogo zbunjeni. 

Keops je završio svoju čuvenu piramidu za nekih četrdesetak godina a naši giga-mega zadužbinari (al` s`tuđe pare) neće moći da završe njihov kej ni za dva Keopsa!

Ovo jeste samo kraći lični osvrt na stanje antičkih spomenika kulture u Nišu, ali bi trebalo da posluži i kao motiv i opomena svima nama da nešto hitno preduzmemo, kako bi sprečili kako njihovo očigledno propadanje tako i grada u kome živimo.