Taj bes i frustracija skupljaju se godinama, svakog dana, sa svakim našim zaobilaženjem vozila sa uključena 4 migavca, sa svakim turiranjem motora automobila pred početak trke na semaforu noću, sa svakim prolaskom kroz crveno, kao i sa vašim konstantnim odsustvom sa niških ulica da upravo to sprečite.

Dok nam se sa jedne strane servira priča kako nam nikada nije bilo bolje, kako imamo istorijski najviše plate, kako smo najbolji u regionu, sa druge strane Nišlije jedino što vide je sirotinjsko asfaltiranje delova ulica (sve po 100-200 metara). Za sve ostale ozbiljnije projekte “nema sredstava”. Sad, kako to da nam nikad nije bilo bolje, a da istovremeno nema para, ostaje misterija.

Prošle zime, posle 10 godina čekanja, konačno je započela izgradnja Naučno-tehnološkog parka u Nišu. Gradilište se nalazi pored Elektronskog fakulteta i ko ovih dana bude prolazio tamo, videće radove u punom jeku.

Pre više od godinu dana sam upravo ovde pisao o sistemu „Gugl Tranzit“, koji omogućava da se gradske autobuske linije prikažu direktno na Gugl mapama. Prednost ovog sistema je u tome što svaki građanin može da pomoću Gugl mapa isplanira svoje putovanje javnim prevozom unutar grada, sa sve presedanjima i tačnim polascima autobusa.

Kada sam prethodni put ovde pisao o Kosovu, uveliko je u toku bilo prepucavanje na liniji Beograd-Priština. Od tada je prošlo skoro godinu dana i kao da se ništa nije promenilo: političari sa obe strane se i dalje ponašaju kao da su u ranoj fazi puberteta.

Kada bi neko sa strane došao u Niš, da li bi o Nišu pomislio kao o gradu modernih tehnologija? Da li se to po gradu nekako može videti? Hajde da razmotrimo neke detalje koji bi nam možda na to ukazali.

Nezvanično se po gradu šuška da će ovih dana u Niš doći vladar Srbije, gospodar svih botova, vrhovni cenzor medija, onaj koji vedri i oblači, koji nikad ne spava i uvek bdi nad nama, predsednik Srbije, gospodin Vučić i to povodom nove investicije koja stiže u naš grad. Kao što to obično biva sa njim, on će nam pobedonosno saopštiti da je “on doveo tu-i- tu firmu u Niš”, kao i da će ta firma dobiti subvencije od države

Pre nekoliko nedelja, Skupština Grada Niša objavila je niz konkursa za izbor direktora javnih preduzeća u našem gradu. Dobra strana ove odluke je da ćemo konačno dobiti direktore sa punim mandatom, umesto dosadašnjih v.d. (vršilac dužnosti) direktora, koji su, uzgred, postavljani bez ikakvog konkursa. Loša strana ove odluke je… ‘ajmo redom.

Bilo bi lepo kada bismo bili hrabriji i usudili se da pređemo preko te linije podele. Videli bismo ljude koji su poput nas, sa istim brigama i problemima. Videli bismo građane koje takođe muči nesposobna država, nefunkcionalnost i nepostojanje institucija, niske plate i nezaposlenost. Shvatili bismo da oni zapravo i nisu toliko drugačiji od nas.

Možda nekima tako ne deluje, ali ovi izbori su itekako važni i za lokal – na ovom glasanju posredno odlučujemo i o ceni grejanja, i o zauzdavanju bahatog parking servisa, i o problematičnoj objedinjenoj naplati. Riba smrdi od glave, sada napadamo glavu!

Tokom svog osmomesečnog angažmana u skupštini, dobio sam priliku da razgovaram sa mnogo ljudi, a i da odgovaram na njihova pitanja. Bili oni moji dalji ili bliži prijatelji, ili meni kompletno nepoznati ljudi, uočio sam da su se pored konkretnih političkih pitanja, često raspitivali i za stvari koji su u vezi sa mojim poslom, ali se toliko ne tiču politike.

“Samo da skoknem” parkiranje je navika nesavesnih vozača da na kolovozu, često tik iza znaka za zabranjeno zaustavljanje, ostave kola, uključe sva četiri migavca, kako bi “samo skoknuli” do dragstora, pekare, kladionice, banke ili apoteke. Da problem bude veći, ovo se dešava najviše upravo u najprometnijim ulicama grada.

Babića u Skupštini više nema, ali se pojavljuju novi likovi koji zahvaljujući svojim nastupima ozbiljno pretenduju da postanu nova meta za podsmeh i zabavu širokih narodnih masa. Recimo, poslanik Marko Atlagić.

Početkom oktobra krenulo je redovno, jesenje zasedanje Skupstine Republike Srbije. Još poslanici nisu ni zagrejali svoje stolice a jedna tema naglo je podigla temperaturu u sali. Naime, Vlada je predložila narodnim predstavnicima na usvajanje “Izmenu Zakona o lokalnoj samoupravi”. 

Plan je da kad god sakupim 10.000 dinara od prevoza, tim novcem pomognem sve one kojima, u nedostatku normalne države, mi moramo da obezbedimo pomoć doniranjem i slanjem SMS poruka.

Na našem neuređenom tržištu nekretnina svaki stan u kojem se ne stanuje najčešće biva izdat i to u cilju ostvarivanja zarade, zar ne? Pa zašto onda isti princip ne bismo primenili i na neki drugi resurs kojim raspolažemo, recimo na sopstveni auto i slobodna mesta u njemu

Prva sednica Narodne skupštine Republike Srbije, ona o kojoj sam već izveštavao, nakon tri pokušaja, u tri dana zasedanja, konačno je bila gotova. Posle maratonskog zasedanja nameće se jedno logično pitanje: koliko građane Srbije zaista košta rad Skupštine? Naišao sam na neke podatke koji ukazuju da se radi o prosečnom iznosu od otprilike 3,2 miliona dinara (skoro 26.000 evra), isključujući plate službenika Skupštine i narodnih poslanika.

Parlament u kojem sam se po prvi put obreo, dan nakon prvog, konstitutivnog zasedanja, podseća me na auto koji se kreće brzinom puža, ali troši kao avion, a uz to ima i pet točkova.