Redovni profesor Pravnog fakulteta u Nišu.
O kom god razlogu da je reč, ne može se osporiti činjenica da je i pušenje došlo na dnevni red. Po analogiji sa zagađenjem vazduha, to kao da pomalo nervira našeg Vrhovnog radoholičara, dok je naša Premijerka indolentna prema ovoj temi.
Obratite pažnju na „inat“, kao krajnje nerazložno ponašanje! U domaćoj političkoj areni, inat se može slikovito opisati: „ma neka se svet sruši, ali vi na vlast doći nećete”, a iz opozicionog ugla: „samo da vas srušimo, i ne pitamo za cenu”. I tako u krug.
„Hedlajn“ meseca oktobra dolazi iz Fiskalnog saveta – one simpatične i izgleda jedine nezavisne institucije koja saopštava surove istine koje nerviraju našu vlast!
Dakle, u proseku možda ćemo živeti bolje, a tek kada desegnemo plate od 500 evra! Šta da kažem: živeo prosek! Možda će nekom u tom proseku biti stvarno bolje – recimo, onima koji rade u javnim državnim preduzećima, ili žive na Vračaru, jer im ionako nije loše u odnosu na prosek. Ali će neko, a vidimo da to nije mali broj i naslućujemo koji su to delovi Srbije, i dalje biti debelo ispod tog proseka!
Da se razumemo. Volim ja svoj narod. Vole ga i ovi što su otišli, bar iz ovih razloga o kojima pričam. Ali živeti stalno između čekića, u liku naših vlasti (i drugih formalnih autoriteta) koje te s vremena na vreme lupe po glavi i podsete da ne smeš da odskačeš – bar ne previše, i nakovnja, u vidu našeg nacionalnog mentaliteta, nije baš ugodna pozicija! Klatno stalno naginje ili na jednu ili na drugu stranu, zavisno od toga ko ga jače povuče!
Neka život ne bude samo „mrtvo slovo na papiru“ u vidu raznih pravnih formulacija tipa „prava na život“, nego „živo slovo u praksi“ otelotvoreno u našoj stvarnoj brizi za njega!
Zamislite da ste glavni akter u rijaliti programu pod nazivom „Opaka bolest”. Uslov da učestvujete u njemu jeste da se ne osećate dobro i da ispoljavate neke čudne i ponavljajuće simptome za koje se ne zna pravi uzrok. Postoji sumnja na određene bolesti, od kojih su neke i one koje mogu potencijalno opasno ugroziti Vaše zdravlje i život.
Univerzalnog leka nema. Nekog domaćeg leka za ublažavanje ove „bolesti“ ima, a on se ogleda, pre svega, u promeni izbornog sistema, a naročito sistema glasanja!
Da se razumemo, najviše bih voleo da pričam o Đokoviću, kosmopolitskim idejama, toleranciji i drugim zgodnim temama. Ali ne može! Ne da Haradinaj ili Milo!
Ipak nam je usađeno u genima da neko brine o nama, čak i kada porastemo – a što da ne? Neko će reći: „ma baš nas briga, kad ionako briga ide na drugog“. A pošto sada imamo pater familijasa koji je sklon brizi, pa kud lepše priče.
Dakle, tu i tamo kapne malo krvi, igre imamo, a hleba na pretek. I to bi bio kratak opis političke scene „države Danske“ na početku 21. veka, nakon svih vratolomija koje doživesmo, što od domaćih, što od inostanih političkih „mudraca“. Od tolike mudrosti prosto ne znamo šta ćemo.
U istorijske „istine“ nismo dirali, samo smo ih spomenuli. Ono što me je više zanimalo jeste percepcija hrvatske javnosti o nama (bar one većinske). Od mnoštva tema, saznah da se njihovoj javnosti serviraju samo određene informacije o nama u cilju nacionalne homogenizacije. U Srbiji sam odavno spoznao da se to vešto, manje-više, isto čini, ko god da je na vlasti.
Dakle, potencijalni izbori umesto da omoguće razmenu i sučeljavanje zdravih ideja, biće samo razmena ideja u stilu tante za kukuriku. Ovom društvu nedostaje upravo to: normalna komunikacija, koja podrazumeva i konflikte i sporove, ali koji se rešavaju na miran i civilizovan način. To je njegova vapajuća potreba!
U Evropi, inače i dalje najbezbednijem regionu na svetu u poslednjih deset godina (uprkos očitom pogoršanju stepena bezbednosti poslednjih godina), Srbija je u drugoj polovini tabele, ali u dosta boljoj poziciji nego tzv. Kosovo, koje je skoro na dnu tabele. Dodajmo i to da osim šest navedenih evropskih zemalja sa svetske liste, u top deset u Evropi nalaze se i (redom): Slovenija, Švajcarska, Švedska i Finska. Srbije, nema, zamislite?
Zato, ćeraćemo se mi još, ali ovog puta, da budemo pošteni, „ćeranje“ nismo mi uzrokovali! Dobro, možda je malo naš „raspevani“ Ministar preterao, ali, valjda imamo i mi pravo da se radujemo, bar za taj „famozni“ Interpol, ako već moramo da „gutamo žabe“ za konačni sporazum!
Da, da, više verujemo samopouzdanim ljudima i onim izjavama koje su iskazane sa većom dozom sigurnosti. Takve izjave zvuče kredibilnije! A ovi naši političari to dobro znaju – pa nisu džabe okruženi marketinškim (i drugim) magovima! Čarobni štapić je tu: samo ga treba SIGURNO podići!
Poslednjih meseci u Srbiji ništa novo. Kako Tanjug javlja jedna trećina Srba mrzi Albance, a dve trećine Albanaca mrzi Srbe. Polovina Srba mrzi Hrvate, a ranije nam je javljeno da većina Hrvata mrzi Srbe. Šta ćemo sa tolikom mržnjom?
Lek za sve naše boljke krije se u ličnosti Predsednika!
Jadni su to ljudi, uživaju u sopstvenom neznanju i lažnom statusu! Oni kao da ne znaju za izreku da što je brzo, to je i kuso, ili je znaju, što je verovatnije, ali se prave da je ne znaju. Ipak je pretvaranje (pred drugima i pred sobom) njihova uža specijalnost!
Ako ukapiramo taj zakon, imamo pred sobom dva izbora: da se usavršavamo radeći na sebi, ili da kukamo, kriveći tu „prokletu konkurenciju” što nam zagorčava, ionako, mučan život!
VladicaKoliko ja vidim Niš će dobiti još jedan ginisov rekord po građevinskim radovima.
Novi pokušaj Ministarstva da završi Studentski dom u Nišu započet još 2009. godine
Čitalac
