Aleksandar Mojašević

Više od decenije, krajem svake godine, Evropska komisija (EK) objavljuje (godišnji) izveštaj o napretku Srbije. Pre samog objavljivanja, kao da se (politički) duhovi u vlasti i opoziciji uznemire. Šta će reći EK ove godine – svi se pitaju?

Gde se izgubila tradicionalna srpska gostoprimljivost u najvišem predstavničkom domu brdovite zemlje na Balkanu? Gle čuda – umesto reči dobrodošlice, iskrene, ili makar kurtoazne (što ne bi ličilo na nas) ljubaznosti, predstavnici našeg konzervativnog sloja društva, dočekaše uvaženog gosta, šefa delegacije EU u Srbiji, drvljem i kamenjem.

A naš čovek? Onaj koji je dobro prognozirao pobednika na kladionici biće zadovoljan, a svi oni koji su očekivali promenu odnosa američke spoljne politike prema nama, pre svega, u pogledu Kosova i Metohije, ili drugih nama važnih stvari, biće manje ili više razočarani. Nema tu nekih velikih promena! Ups, možda sam i ja sklon negativnosti!

Da li bi se muškarci u Srbiji uvredili ako bi im neki ministar (recimo, Vulin) rekao da se angažuju na pravljenju dece, jer su prethodnih godina zatajili i uzrokovali pad nataliteta? Mislim da svi znamo odgovor. A žene, uvrediše se i to borkinje za ljudska prava.

Iako je državno suđenje civilizovan i nekada opravdan put za zadovoljenje svojih prava i potreba, trebalo bi da budemo svesni da postoje i drugi, efikasniji, putevi. 

Dakle, ni osam, ni najavljenih šesnaest medalja ne mogu da kompenzuju gubitak vrednosti do koga će doći ako se sistematsko ulaganje u sport oslanja samo i jedino na novčana ulaganja da bi se postigao „uspeh“. 

Da bismo desegli nivo pravosuđa u razvijenim zemljama, vratili dostojanstvo sudiji kakvo je nekada uživao, a korisnici pravosudnih usluga bili koliko-toliko zadovoljni, potrebno je vreme, trud i značajne promene u sudskom sistemu.

Dok ekstremno pesimistične ljude ne možeš ubediti da nije sve tako crno i da život može krenuti i drugim, svetlijim, tokom, dotle ekstremnim optimistima ne možeš dokazati da je rizik preuzimanja neke akcije preveliki i da može puno da ih košta, kao što ih najčešće i košta. 

Pitanje je da li će se naši zvaničnici ponašati kao ljudi koji teže i nematerijalnim dobicima, ili kao šimpanze u spomenutom eksperimentu koji na sve pristaju samo da zadovolje lični (sebični) interes, bez ikakvog osećaja pravičnosti!

Ostaje otvoreno pitanje da li politika, kao profesija, privlači ljude opisanog psihološkog profila, ili oni postaju takvi, čim uđu u političku arenu. 

 Da li će i buduće generacije mladih krenuti njihovom stopom, zavisi od ozbiljnosti naših političkih elita da sistem menjaju u korenu. Sudeći po ovim političkim pamfletima, koji vređaju inteligenciju običnog birača, ne piše nam se dobro.

Da li ste ikada pokušali da razborito polemišete sa nekim okorelim obožavaocem (moderno, fanom) Vučića u vezi sa aktuelnim političkim pitanjima?

Događaj koji u poslednje vreme privlači pažnju ne samo domaće, već i javnosti u regionu jeste najava kupovine balističkih raketa našeg suseda Hrvatske od strane Sjedinjenih Američkih Država. Reč je raketama zemlja-zemlja dometa do 300 kilometara, taman tolikog da, ako budu aktivirane, stižu do našeg grada (Niša).

Kada pristojan čovek pogleda sa strane, jasno je da domaća politička arena liči na jedan surovi rijaliti šou koji bi trebalo da se prikazuje u kasnim večernjim časovima ili na posebnom kanalu sa višom cenom pretplate.

Poslednjih nedelja zahuktala se rasprava o bolnoj tački u našoj novijoj istoriji – problemu Kosova i Metohije. Povod toj raspravi jeste objava članova našeg pregovaračkog tima u Briselu, između ostalog i Premijera, da je našoj strani u poslednjoj rundi pregovora ponuđeno „nešto“ što je za nas neprihvatljivo.