Aleksandar Nakić

Na pitanje – „šta da radimo i da li i za koga da glasamo“ čak ni na dan prethodnih izbora nisam imao jasan odgovor. Ipak, glasao sam jer Niš volim više od sopstvene intuicije. U danima i mesecima posle nije nam mnogo stvari jasnije, lutamo svi zajedno, građani, opozicija. I možda bismo lakše podneli lutanje kad bismo znali šta nam je krajnji cilj.

“Izgubili su izbore, ali nema šanse da nam daju pobedu.” Ovako je započeo i završio analizu izbora u Nišu jedan dobar majstor, još bolji čovek, prijatelj. I to je to. To je kraj te priče. Kraj mogućnosti da ovaj grad proba, samo proba, da bude tihi plamen slobode ostatku Srbije. I možda još važnije – da njegova deca, kao i beogradska, imaju besplatne udžbenike. Ne, to je kraj. Sad će letovanja, evropsko prvenstvo u fudbalu, probali smo – nisu dali, će istrpimo. Pokušao sam da mu objasnim zašto ne moramo, ali i njemu i samom sebi sam zvučao previše ostrašćeno.

Postoji taj jedan prećutni stav dela građana ove zemlje koji kao da kaže: dobro, ako vam je toliko stalo do vlasti – vladajte. Ako ćete da lažete na svim svojim televizijama – okej lažite svoje biračko telo, mi ionako znamo istinu. Ako ćete da kradete izbore – okej punite te kutije lažnim listićima, mi ćemo ionako da pošaljemo našu decu u inostranstvo. Radite šta hoćete, ako vam je baš toliko stalo. Samo nam ne dirajte našu udobnost, naša mala putovanja i uživanja, naše porodice i brzi internet.