Aleksandar Stankov

Nadajmo se svi da situacija nije trajna i da će korona proći. Samim tim će, najverovatnije, da se obnovi i stablizuje i tržište nafte, ali jedan mali i za nas nevidljivi virus je dovoljan da obesmisli sve uništene živote i nevine žrtve koje su pale ili padaju zbog kapi “crnog zlata”.

Kolika je krivica direktora za katastrofu u Domu za stare u Nišu utvrdiće istraga, ali to je jedan veliki nauk za sva buduća kadroviranja. Upozorenje da članska karta ne može da bude jedino merilo, jer onda ne dobijamo direktore, već partijske poslušnike. Partijske vojnike i karijeriste. Čast izuzecima.

Svesno ili ne, premijerka je nacrtala metu svakom novinaru koji na redovnim i neredovnim konferencijama za medije u toku vanrednog stanja postavi pitanje koje se ne sviđa vrhu vlasti i koje ima kritički ton prema onome što rade. Koliko je takva retorika opasna vidi se najčešće na društvenim mrežama gde postoji čitav korpus ljudi, neki su botovi, a neki su stvarni, koji veruju u te “izdajničke” priče i koji novinarima upućuju najgore uvrede, a neretko i pretnje. Šta ćemo ako se to nasilje prelije na ulicu? Ko će da odgovara za krvave novinarske glave?

Baš kao što su dobrodošli kineski lekari, dobrodošli su i evropski, a posebno su dobrodošli naši ljudi iz inostranstva. Jer samo ovde imaju prioritet u lečenju. Jer su državljani Srbije. Oni koji ne poštuju propisane mere izolacije trebalo bi da odgovaraju po zakonima ove zemlje.

Ovih dana, pritisnuti mukom i pod pretnjom korone, opet smo ljudi. Zato sada imamo jedan zadatak – da ne budemo ljudi samo u doba korone.

Put nosačima kutija i stranačkim funkcionerima osvetljen je bakljama. Baš kao što su baklje nekada pokazivale put županu Stefanu Nemanji i caru Fridrihu Barbarosi kada su se pre nekoliko vekova sreli u niškom hramu Svetog Pantelejmona. Međutim, razlika je u tome što sada imamo ulicu, asfalt i osvetljenje, pa baklje više nisu potreba, nego navijački rekvizit koji je čak zabranjen i na stadionima.

Vode evidenciju ne o svakom glasu, nego o svakom glasaču, novinari se prisluškuju, a zaposleni u javnom sektoru ucenjuju – pa zar nije onda logično pitanje da li u svim ovim nezakonitostima i zlouptrebama uopšte ima slobode za običnog čoveka.

Umesto da misle o građanima i kako da njima predstave rezultate, jer od njih traže poverenje za naredne 4 godine, razmišljaju kako što bolje iskopirati predsednika stranke i kako da mu se dodvore. Klasično naprednjački.

A izbori se bliže i hteo to život ili ne, za naprednjake sve mora da bude super. Makar do izbornog dana, a posle ko se kako snađe. Zato se i oštre koplja i zbijaju redovi.

89 miliona dinara će iz budžeta Niša parama svih građana biti plaćeno televizijama, novinama, portalima, radio-stanicama i raznoraznim udruženjima za proizvodnju medijskih sadržaja u 2020. godini.

Živimo u društveno-političkom sistemu radikalnih populista koji pod lažnim plaštom demokratije generalno neguju moćnike, a posebno lokalne. Takva politika se danas piramidalno spušta sa vrha države, ali je pitanje šta se desilo u ovom južnom delu piramide, pa je Cvetanović ispred Darka Bulatovića, gradonačelnika Niša, većeg i politički izazovnijeg grada.

Jedino što vam danas treba za rad u javnom sektoru jeste članska karta SNS-a, Viber aplikacija i kilometraža ili broj sendviča pojeden u stranačkom busu.

Na prvi pogled, posebno ideološki gledano, Milovanović i Nonić nemaju ništa slično, ali ponekad im se desi neka čudnovata, gotovo mistična promena. Baš kao što doktor Džekil postane gospodin Hajd kada popije specijlani napitak, tako od ova dva predstavnika vlasti i opozicije u Nišu, čim pročitaju „Južne vesti“, nastane jedno biće, u narodu poznato kao – Zvezdan Nonić.

Možda su Vučić i ekipa oko njega prethodnih sedam godina, radeći ono što najbolje znaju, a to je bavljenje marketingom i propagandom, uspeli da lični i rejting SNS podignu na istorijski nivo, ali su isto tako, svesno ili ne, urušili poverenje u državu i njene institucije.

Za njih ovo jeste “zlatno doba”, a svi mi kojima serviraju mitove o boljem životu u celofanu od svakodnevnih afera, jednostavno smo zloupotrebljeni kako bi se njihove privilegije održale. I ništa više od toga.

Zbog nas je važno da postoji mogućnost slobodnog izražavanja političke volje. Zbog nas su bitni slobodni mediji, pravosuđe i nezavisne institucije. Zbog nas je bitno da možemo slobodno da biramo i da nas biraju. Samo to je demokratija kojoj po Ustavu težimo i to su preduslovi za život dostojan čoveka 21. veka.

Polako ali sigurno poslednjih godina smo kao prava poludemokratska ili kvazidemokratska država prešli put od za javnost zaključanih i zatvorenih institucija, do potpuno zarobljenih. Institucija koje ili više ne rade svoj posao, ili ga rade u nečiju korist. Najčešće u korist vladajuće garniture.

Da sam ja na mestu predsednika Srpske napredne stranke ozbiljno bih se naljutio na niški odbor koji iz vikenda u vikend, iz poteza u potez ismeva svaki napor i sve što se poslednjih nedelja dešava sa prvim čovekom naprednjaka Aleksandrom Vučićem. A dešava se dosta toga.

Tužilaštvo jeste 6 puta tražilo snimke kako bi utvrdilo zašto se to desilo i 6 puta je dobilo ništa. I još 6 puta da ih traži, verovatno će dobiti isto. Tako se to radi u zarobljenoj državi u kojoj je i logika vrlo prosta i nalik onoj iz crtanog filma.

Opasna je vlast koja relativizuje ratove, jer u najgorem slučaju to može da znači da je spremna za neka nova, “omanja” puškaranja sa komšijama. Ali za svakog ko je u ratu izgubio nekog, to je najveća strahota. Nema tu ničeg malog – ni rata, ni tuge, ni praznine.