Urednik informativnog sadržaja Južnih vesti.Dobitnik nagrade „Slađana Veljković“ za uređivački rad.
Nema ničeg dobrog kod one vlasti kod koje su laži, izvrtanje činjenica i prevare glavni način prikupljanja podrške. Uz širenje ksenofobije i zloupotrebu građana, to je manje-više definicija populizma i to je, nažalost, ono što mi danas živimo. Činjenica.
Odbijanje Makedonije je jasan znak opoziciji u Srbiji da treba da ide u bojkot, jer pregovori o boljim izbornim uslovima, koje vode sa vlašću i u kojima posreduje EU, sigurno će se završiti uspešno. Šta god opozicija na kraju da odluči, kako god da se postavi i prema pregovorima i prema budućim izborima, oni će biti predstavljeni kao uspešni. U to sada ne smemo da sumnjamo. A znamo i za koga će biti uspešno – za vladajući SNS i Aleksandra Vučića. Zašto?
Sada znamo da mi, građani Niša, pored načelnika, plaćamo još tri čoveka da to sprovedu u delo, ne diskriminišu medije i istinito i pravovremeno informišu građane. Međutim, umesto toga, mi imamo ćutologe o trošku svih nas. I sve ih je više.
Sada se, kao što vidimo, neki kući vraćaju dosta ozbiljni, pa nadajmo se i zamišljeni. Pitaju se i prepituju. Vraćaju replike, prisećaju se teksta. Izvlače poruke. I one vidljive i one skrivene. Nešto im je simpatično, a nešto ih “žulja”. Možda gledaju i u telefon. Možda bi i da zovu nekog, da malo cenzurišu.
Činjenica je da do “boljeg života” mora još puno da se radi, ali nije nikakvo čudo to što je jedna političarka iskoristila baš tu sintagmu ili bolje reći političku mantru.
Nije valjda da plata i službeni auto mogu da nadomeste svaki kamen koji se stvori u stomaku kada ti tamo neki vođa SNS autobusa naređuje gde da sedneš i šta da radiš? Kad ti udeli sendvič i flašicu vode. Nije valjda to dovoljno da “staviš glavu u torbu” i namestiš tender? Jer i to je posao partijskog vojnika.
Živimo u instant vremenu bez manira. U izvrnutom sistemu. Informacije se smenjuju prebrzo. Zaboravljamo sve – obaveze, događaje, datume. Zaboravljamo da jedemo. Ipak, nešto vremenom od puke informacije i trenutka preraste u istoriju i legendu i dobije svoju vrednost. To se pamti i to se čuva, jer je to “nešto” bilo veliko, uspešno i skoro neponovljivo. To jesu rezultati naše košarkaške reprezentacije, često sa Saletom na čelu i u različitim ulogama.
Šlag na torti naprednjaka, kojima je u cilju da se izbori sprovedu, bilo bi priznavanje takvih izbora od strane međunarodne zajednice. Sam bojkot bi se onda zaboravio za 3 dana, a šta bi se tek desilo sa partijama koje su to podržale? Bio bi to ozbiljan udarac na njihov politički rejting i korak ka političkoj istoriji.
Stvar je jasna. Nećemo ništa uraditi po pitanju bilo kakvog akademskog ili intelektualnog napretka, službenog u smislu univerziteta, ili uopšte društvenog, niti ćemo zadržati ljude u Srbiji dok ne promenimo sistem.
U takvim medijima pored rijalitija, etiketiranja i targetiranja, šalju se sledeće poruke: kult ličnosti i vođe kroz predsednika Aleksandra Vučića, bratska Rusija, njihovo oružje, veliki Vladimir Putin i polako sa ulaskom u EU, jer oni su, sudeći po naslovima tabloida, često protiv nas, a možda se u međuvremenu i raspadnu.
Jer kako jednom reče Abraham Linkoln, kojeg smatraju jednim od najboljih predsednika iako je Amerikom upravljao u vreme građanskog rata: „Ne možete pobeći od odgovornosti sutrašnjice, izbegavajući je danas“.
I paun i vile su često prisutni u bajkama, pa zato ne treba da nas čudi što su baš sada, nekako zajedno izvučeni iz naprednjačkog šešira. Baš sada kada živimo “zlatno doba”.
Tako kreirano tabloidno biće u politiku se ozbiljnije uključuje u predizbornoj kampanji kada TV termine i novinske strane, umesto starleta, zadrugara i ostalih “zvezda” popunjavaju političari. Razume se, isključivo oni koji imaju pristup i kontrolu nad medijima. To već pripremljeno biće sada upija druge poruke, koje opet bez mnogo razmišljanja i prihvata.
Ko ne veruje da postoje “predizborna asfaltiranja” neka se provoza do Sarajevske ulice koja je do pola asfaltirana pred same izbore 2016. godine. Iako su svi iz ovog dela Niša mislili da neće morati da čekaju nove izbore kako bi kompletna ulica bila pod asfaltom, baš to se desilo.
Dobićemo, kako kažu, najlepši, moderan evropski trg i delovaće da je sve super, ali ćemo i dalje gumama otpušivati WC šolje, zvati nekog “čika Peru” koji prazni septičke jame i moliti Boga i džedaje da deponija ne eksplodira.
U čitavoj gunguli, gužvi i vrućini na otvaranju novih prostorija Srpske napredne stranke u Nišu jedno sigurno ostaje upamćeno – Aleksandar Vučić. Njegov citat i slike na skoro svakom ćošku prosto ne daju mogućnost da zaboravite da je on, iako fizički nije prisutan, zapravo uvek tu.
Nema opozicije, nema diskusije – jasno je da nema parlamentarizma. Nema parlamentarizma – nema ni demokratije. Ali opozicija kaže da su oni napustili parlament baš zbog toga što tamo već nije bilo demokratije. Rebus?!
Izveštaji Evropske komisije i “Fridom Hausa” pokazali su jednu stvar – država nam je zarobljena.
Možda niste znali, ali Grad Niš umesto slave Sveti car Konstantin i carica Jelena od ove godine slavi Svetog Propagandistu.
Više se i ne krije da je ono jedino što se smatra prihvatljivim “novinarstvom” zapravo propaganda. I to ona najgora, koja ide dotle da na primer medijski radnici glume presrećne vozače koji se slikaju u tunelu u Grdeličkoj klisuri.
VladicaKoliko ja vidim Niš će dobiti još jedan ginisov rekord po građevinskim radovima.
Novi pokušaj Ministarstva da završi Studentski dom u Nišu započet još 2009. godine
Čitalac
