Dejan A. Milić

Toliko puta ponovljenu priču o čuvenom klasičnom filologu, helenisti i filozofu, profesoru Univerziteta u Beogradu i akademiku Srpske akademije nauka i umetnosti Milošu N. Đuriću ispisaću nanovo i na ovom mestu. Negde u leto 1941 domaća (kvislinška) uprava povela je među srpskom inteligencijom antiustaničku kampanju čija kruna je bio čuveni Apel srpskom narodu, objavljen u […]

Četvrti april, Dan studenata Srbije, koji je dobar broj studenata obeležio protestno (tražeći ispunjenje zahteva izazvanih novosadskom tragedijom 1. novembra 2024) i pijetetno (polaganjem venaca na grob davno ubijenog studenta Žarka Marinovića), prošao je, postavši vest bajata i bezvredna. Zašto onda s kašnjenjem pišem o 4. aprilu, izlažući sebe i uredništvo Južnih vesti mogućoj prozivci […]

Jednog prolećnog jutra 1980. godine u prijemnu ambulantu hirurškog odeljenja Pirotske opšte bolnice uplakani otac na rukama je uneo gotovo obamrlog osmogodišnjeg dečaka koji je goreo od temperature i davio se u sopstvenim izlučevinama…  Tog trenutka u ambulanti je nastala trka. Dežurni lekar je odmah pregledao dečaka, palpirao mu je stomak… „Spremajte salu!“, naredio je […]

Prođe Savindan. U 32 godine obnovljenog takmičenja u govorništvu na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, nadmetanje u leporečju na tom fakultetu, ako se ne varam nije održano tri puta – 1999, 2000. godine i na ovaj Savindan. Sva tri puta sa dobrim razlogom. Oživljena pre 35 godina na trgovima i po ulicama države u nestajanju, […]

Nastala kao plod entropičnog kovitlaca presnih, brašnom znanja neumešenih misli, izjava izvesnog Vladimira Đ. (45), advokata i poslanika skupštinske većine iz Beograda, da je „dete (je) vlasništvo države do svog punoletstva“, ma koliko delovala kao strujni udar na zdrav razum, svojim negativnim primerom sadrži i određenu korist za razjašnjenje pojmova „Otadžbina“ i „država“. Sa jedne […]

Primih vest da se u ponedeljak smirio Dragoslav Manić Forski, lužnički Turgenjev, dosledni beležnik tragova “suvišnih ljudi” jugoistoka naše davno već rasklimane i trošne kuće, istrajni zavirivač u njihove namučene duše.

Pirot je Beogradu, dugo posle oslobođenja 1877, bio daleka varoš na istočnoj kapiji Srbije u koju su, uglavnom po kazni, za nastavnike škola odvođeni nesmotrenici koji bi rekli ili uradili nešto što nije po volji vlastima. Tako su u Pirotu u trenucima svoje nesmotrenosti, ko godinu, ko dve, svoj predavački poziv kalili i Radoje Domanović i Stevan Sremac.

Svaka zadesna smrt je po sebi tragična i mučna. Smrt rudara kida srce.

Pišući monografiju Srpski politički govor modernog doba (Sl. glasnik, 2006; Sl. glasnik – Zavod za udžbenike, 2011) pomenuo sam da se antigovor javlja u dva pojavna đavolja oblika – kao reč mržnje i kao reč bez pokrića (laž). Reč mržnje i reč bez pokrića pod ruku hodaju u zavađenim i totalitarnim društvima, dok je sama reč bez pokrića svojstvenija tzv. demokratskim društvima.

Moja prababa ‘adžika Dobra Trenina, koju sam već pominjao, inače, odmerena i pristojna žena, kad bi joj neko bez razloga prišio lošu nameru, rekla bi posprdno: “E, mušmule!”, osmehnula bi se i nekom imaginarnom sagovorniku pokazala šipak. Starica je znala, svetu se ne može ugoditi.

Da smo mi nacija kakva treba da budemo, a nikako nismo, bio bi snimljen film “Nadežda iz Pirota” o državnom trošku, o njoj bi se pisale monografije, Opšta bolnica u Pirotu nosila bi njeno ime, najbolje (ali stvarno najbolje) studentkinje medicine bile bi vlasnice njenih stipendija i diploma sa njenim likom.

Živimo u vremenu bolidnog nagovaranja, zlobnog ogovaranja i siktave mržnje, koje je uzgred i vreme ogoljene propagandne reklame. Živimo u vremenu terorističkog govora, koji više nije samo govor portparola terorističkih organizacija, nego ga ima svuda i na svakom mestu.

Za trapavo pitanje „Imaš li muke sa padežima kao ljudi sa juga Srbije?“, što se jedno vreme sa instagram profila Filološke gimnazije rugalo pameti svakog kome se posrećilo da se rodi ispod Bubanj potoka, pa sve do Trgovišta, nipošto nisu odgovorni učenici.

Svaki oktobar, otkad sam počeo da se razumem u datume, mi je ovakav. Posle 14. oktobra, pa sve do Svetog Luke okrenut je stradalima u Dragincu, Kraljevu, Šumaricama. Ispunjen vajkanjem, tugovanjem, prebrajanjem, osvrtanjem, propitivanjem sebe, vrebanjem svojih jeretičkih misli koje traže da izađu van …

Ovo je i četrdeset šesti dan posle kobne letnje kišne večeri u kojoj je na pešačkom prelazu u Marijane Gregoran na beogradskoj Karaburmi pod točkovima pomahnitalog automobila smrtno stradao devetogodišnji Stefan Balić. On danas neće poći u školu. Drugari mu se neće obradovati.

Davno (još kad su malinare bolele ponižavajuće cene malina) prestao sam da se pitam da li je moguće da narod Srbije ne razume ono što je stara adžika Dobra Trenina pre tolikih decenija odlično razumela: Da je „naš bakaluk najbolji“. Da je caka koja je osnov svih zdravih svetskih ekonomija lako objašnjiva – ne sme se dozvoliti propadanje stotina, hiljada, deset hiljada dobrih srpskih domaćina samo da bi nekoliko bahatih gulanfera pohodile noćne polucije zbog „vrtoglavog i nezaustavljivog razvoja“ njihovog nakupačkog, mufljuskog biznisa. Ili to ovaj narod ne kapira ili ga zabole uvo. Ili to ne kapira neko ko je plaćen da bolje kapira od naroda. Ili i njega zabole uvo.

Poslednja dekada maja i prva dekada juna ove godine ostaće, verujem, zlatnim slovima upisane u anale pirotskog školstva zbog neverovatnih, gotovo bajkovitih uspeha pirotskih školaraca na raznim državnim i međunarodnim takmičenjima. Mada, bojim se, možda i neće. A trebalo bi. Svakako bi trebalo, jer tokom tih dvadesetak takmičarskih dana učenici pirotskih srednjih i osnovnih škola i njihovi mentori su, žargonom mladosti kazano, i “pokidali” i “objasnili”.

Bez obzira na trenutni varljivi osećaj vlastne svemoći, bez obzira na povremeni zapenušani delirijum pri pesmi “Pukni, zoro”, čime se, valjda, dokazuje “moderni” patriotizam, bez obzira na poneku fotografiju sa Vida u bermudama, majici na bretele i japankama.