Aktivista „Niškog kulturnog kluba“.“Bubanjac, Palilulac, Bulevarac, Durlanac… ukratko Nišlija“
Iz jednog normalnog otpora proždirućem centralizmu, koji bukvalno gasi sve što se po receptu filozofiranja megapalanke nije već slilo u prestonički kazan i u njemu pretopilo, proisteći će još veća i malignija opasnost po naše društvo! Nju su kreatori ovog letka uspešno očitali i jasno je na njemu iscrtali.
Ipak, pošto je Srbija zemlja rijalitija a ne bajki, i pošto je većini onih koji su plan pročitali ili će ga tek pročitati, poznata atmosfera sa sastanaka odeljenskih zajednica pa znaju koliku odgovornost u sistemu školstva imaju i predsednik i higijeničar, mislim da vas neće dugo podržati taj deda-mrazovski osećaj dominacije nad neznavenim klincima.
Naš narod je iznedrio mnogo poslovica koje se tiču upornosti. Nažalost, pozitivna konotacija te bitne karakterne osobine se dobrim delom danas izgubila. Mi jesmo uporni i dalje, ali uglavnom u nekim stvarima kojima se, opet poslovično govoreći, samo budale ponose a pametni stide. Među njima se kao najočiglednije, verovatno i najzaslužnije za ovakav naš istorijski sunovrat, izdvajaju nekultura i bahatost.
Kakva god bi varijanta eventualnog razjašnjenja ovog fenomena mogla biti, mislim da bi najtačniji odgovor ipak mogao da nam pruži samo znalac koji je bio i ministar informisanja i premijer i predsednik. Jer takav zgoditak se postiže u životu samo ako ste čuvar tajne kosmičkog levka. I naravno, kreator javnog mnjenja u Srbiji.
Složićemo se, verovatno svi, da najradije čitamo kolumne koje se na elokventan i neretko satiričan način obračunavaju sa moćnicima naših dana ili nekom kvazi-elitom koja je uzurpirala ono mesto u društvu koje joj po svojoj suštini niti pripada niti pristaje.
Izgubljeni kao ljudi koji imaju šta da sa ponosom ostave svojoj deci, izvrnuti kao zakisle čarape – to smo svi Mi – nekadašnji majstori, vredni i sposobni neimari, zemljoradnici, zanatlije, umetnici. Čekamo hipnotisani neku civilizacijsku deponiju na kojoj ćemo kolektivno završiti kao narod, jer smo umorni, umorni.
Jak i neprijatan miris se nedavno proširio Nišom. Neki ljudi su bili iznenađeni, neki uplašeni, a mnogi ništa čudno nisu ni osetili. Toj većini i upućujem sledeće redove.
Živimo u eri prepunoj informacija, ali škrtoj sa pravim vestima. Dobrih vesti je tu ponajmanje. Prenatrpani sadržajima sa različitih medija, društvenih mreža i ostalih vidova informisanja, naši umovi su postali prezasićeni i tromi za kritičke procese i analizu. Kvantitet još jednom ne uspeva da izrodi kvalitet, a kvalitet – kada se do njega nekako i dopre, često je i više nego sumnjiv.
Politička odgovornost onih koji vođeni trenutnim interesima donose takve odluke je u Srbiji smehotresna kategorija i ima vrednost papirnog ubrusa prosečnog kvaliteta.
Da ne grešim dušu, lipe – ta naša skromna donacija Nišu, nisu uništene već su posađene pored šetališta kod pešačkog mosta tako da i dalje možemo da se svakodnevno sa njima družimo.
Trebalo je da prođe gotovo čitav vek da bi Srbi shvatili da su naše stare čatmare zapravo “ekološke kuće od zemlje“. Za to vreme lutanja, eksperimentisanja, prostačkog kopiranja, propustili smo da unapredimo, usavršimo i promovišemo ono što smo nasledili. Trebalo je da umesto nas to uradi neko drugi, pa da nam, po starom dobrom običaju, potom isto i proda.
Pa zar takvo društvo, u kome zajedničko ćutanje polako postaje opšte prihvaćeni jezik kada treba govoriti glasno o pitanjima zajednice, zar takvo društvo onda zalužuje neke bolje bogove od ovih malih moćnika koje trenutno slavimo?!
Ima od razne mašine da se kupi gospodo drugovi, legalno, na vreme. Nemo čekate ta famozna javno-privatna partnerstva, da razbucavate lokalna javna preduzeća pa će kao privatni kapital sve to da reši… Sa vas takvi azdisali ni pet privatna preduzeća ne mož` ništa da reše od komunalni problemi po ovaj Niš.
Eto. Nije baš u lažno-slavljeničkoj novogodišnjoj atmosferi i po nepisanim pravilima… ali je bar realno. Barem ja tako mislim. Meni ovde nema mesta nekom opštenarodnom slavlju i veselju. Lično, čovek treba da slavi svaki dan. I što je živ i zdrav – ako je tako.
Pre ravno dvadeset godina, u niškim protestima koji su obilovali energijom da konačno promene tu odurnu, ali istinitu činjenicu “lepa zemlja ali ružna država“, bio sam samo još jedan iz mase, student prve godine prava, deo one nabujale reke koja je verovala, jer je imala razloga da veruje, da ova divna zemlja konačno zaista može postati i normalna država.
U slučaju da zbog svojih brojnih obaveza, prevelikog broja ljudi koji žele isto što i ja, da olakšaju dušu, stisnu herojsku desnicu, pogledaju to skoro natčovečansko lice vođe iz bliza, ne uspem da lično vidim premijera, neka bar ostanu ovi redovi na ovom drskom portalu – pa ako me se sete za Dan bezbednosti – sete.
Ukoliko ne želimo da ulice i raskršća Niša postanu poput onih u Bogoti, gde vozači uvek drže stakla zatvorenim jer u suprotnom rizikuju da zbog dečijih bandi ostanu bez sata na ruci koju bi normalno izbacili kroz prozor, moramo preuzeti odgovornost i postati ozbiljno i suštinski odgovorno društvo.
Fasade jednog grada isti prikazuju i preporučuju ga, kao što to i novinama čine njihove naslovne strane.
Mislim da nisam jedini koji je primetio da je novi gradonačelnik tokom predstavljanja svog ekspozea, inače punog lepih planova i obećanja, zračio unaokolo skoro pa premijerskom vrstom energije.
U niškom Domu zdravlja se najmlađi pacijenti leče na odeljenju predškolske pedijatrije gde 16 lekara radi u odsustvu gotovo osnovnih sredstava za rad! U dijagnostici 21. veka, u toliko pominjanoj Evropi, u najvećem zdravstvenom centru takve vrste u ovom delu Srbije.
VladicaKoliko ja vidim Niš će dobiti još jedan ginisov rekord po građevinskim radovima.
Novi pokušaj Ministarstva da završi Studentski dom u Nišu započet još 2009. godine
Čitalac
