Miloš Grozdanović.Prozni pisac. Autor romana „Jugo“ i „Uzrok smrti ne pominjati, ni u crkvenim knjigama, ni u molitvama“.Zamenik šefa odbroničke grupe “Niška priča” u Skupštini Grada Niša.
Pročitao sam Čitulju za Eskobara. Piše da su umrli Duško Dugouško, Mikelanđelo, Sekač, Megatron, Blustik i Čip Čejs. Pomislio sam da je to samo Buba u uhu ili, možda, Lajanje na zvezde… Ali ne… Ta tužna vest bila je istina.
Govorio je da je sramota krasti, a ne biti go; jer da je sramota biti go, ljudi bi se rađali obučeni, a ne goli. Golim rukama, je s druge strane, umeo da namesti đuntu. Ali je morao da skida točak, da skida poluosovinu… I to ne bi bila katastrofa, ukoliko majmun ne bi ušao u tenak.
Mesto koje, mislim, na pravi način nije uspelo da se oduži za njegovo znanje, umeće, bravure i lansira ga u šire okvire od ovih lokalnih. Siguran sam da da je Beograđanin ili Novosađanin o njemu mnogo više čulo i popularnost koju bi stekao bila bi regionalnih razmera.
… reči su ne nekog velikog pisca, već običnog mladog čoveka koji je shvatio suštinu. I takvih mladih ljudi je mnogo oko nas. Srećemo ih, ili ne; upoznajemo ih, ili ne; prepoznajemo ih ili ne… I sve to nije toliko važno, koliko je važno to da oni upoznaju i prepoznaju sebe!
Otkako se u medijima počela provlačiti vest da bi mladi Nišlija mogao postati ministar finansija, na sve strane su se javili raznorazni kritičari i hejteri koji su osuli drvlje i kamenje po ovakvom predlogu.
Oktobar je protutnjao pored nas sa raznoraznim (ne)dešavanjima. Krenuo je jako, sa 2% posto više.
Čeka nas topao septembar, javili su krajem avgusta. I sačekao nas je… Neverovatno toplo za ovo doba godine. Ali, ne sekirajte se. Ohladiće nas oktobar. Ne toliko temperaturom, koliko svim onim ostalim što donosi. Kukaćemo mi još za ovim septembrom.
Pre par meseci je grupa mladih na netu pokrenula akciju „Wanted, hoćemo načelnika SUP-a“. Ovih dana glavni glumac u filmu „Wanted“ je bio gradonačelnik. Niko nije znao gde se dotični nalazi i zbog čega nije došao da glumcima preda ključeve grada, već je to prepustio čoveku koji je, nakon predavanja istih gospođi predsedniku žirija rekao: „Evo i cveće…“.
Da je muka, muka je. Da smo ispali junaci, jesmo. I drago mi je zbog toga. Nišlije su još jednom pokazale da imaju veliko srce. Južnjačko srce! A, Južnjaci imaju veliko srce i kada treba da se pije i da se puca; i da se radi i da se uživa; i da se peva i da se pomogne.
Paša ostade sam u odajama. Priđe prozoru, zamisli se, pa napokon glasno reče: „Šta ti je čudan čovek?! Ja hoću da mu spasim glavu, a on zapeo da je izgubi! U pravu su ovi moji Srbi kada kažu: Ti ga krstiš, a on pridi“
I umesto da se prema ženama svakoga dana odnosimo kao da je Osmi mart, mi ćemo ih danas kovati u zvezde, a već sutra se ponašati kad da današnjeg dana nije ni bilo. A u tome će nam, svesrdno, pomoći i same žene, koje uživaju da budu važne makar jedan dan ne pitajući za sutra, čime samo podubljuju ovaj besmisao.
On je sedeo u svojoj dnevnoj sobi i dremao u naslonjači sa Ustavom naslonjenim na njegovo srce. Oko njega, kao počasna garda, bile su raspoređene mačke. Broj mačaka je poznat… Nezgodan broj…
Čovek sa BG tablicama parkira pored mene, prilazi mi i pita: „Gde je hala Čair?“. Pokazujem mu put sav srećan jer je do sada uvek bila situacija da mi iz unutrašnjosti idemo u prestonicu na koncerte, a sinoć su oni došli u Niš!
Čuvate neku svinju ili prase i onda kada vam ista dosadi ili počne da stvara velike troškove, jednostavno je pustite da ide. Pa, da. Isto kao sa psima.
I taman kada pomislimo da se ništa lošije, gore ili gluplje ne može desiti, uvek se pojavi neka osoba, neka misao ili neki događaj koji nas žestoko demantuje.
Postojale su tu raznorazne računice koje su se menjale kako su prolazili vekovi i kako su situacije bivale drugačije, ali izvesno je to da se vrednost nečija uvek ogledala u novcu. Vrediš onoliko koliko novaca imaš. I tu dalje priče nema.
Došli su, odrali nas, otišli… To je ukratko bilans prijateljsko-rekreativne utakmice između reprezentacije Narodne Skupštine Republike Srbije i selekcije sastavljenje od predstavnika niških parlamentarnih stranaka.
Glavni krivac za neuspeh naše reprezentacije su građani Srbije. Oni su do poslednjeg minuta kvalifikacija navijali i nadali se. Sram ih bilo!
Kada nas pokrene euforija onda se zainteresujemo za još neki sport, ali, onako, čvršći: rukomet ili vaterpolo, na primer… Odbojka?! Ma to je za slabiće i devojke…
Ono, međutim, što se nisam Nadal, jeste činjenica da će naslov početi da se širi fejsom. I to do neverovatnih razmera.
VladicaKoliko ja vidim Niš će dobiti još jedan ginisov rekord po građevinskim radovima.
Novi pokušaj Ministarstva da završi Studentski dom u Nišu započet još 2009. godine
Čitalac
