Nebojša Ozimić

Sanjao sam ovih dana svašta, ali mi je jedan upozoravajući san ostao u sećanju da mi se koža naježila. Moram da ga ispričam inače nemam kud.

Mislim, kada potpuno budemo oslobodili organizam bilo kakvih otrovnih materija, hoćemo li živeti u svetu koji želimo? Hoćemo li onda biti bolji? Ili će nam samo biti bolje, bez obzira na činjenicu da ćemo hodati ovim svetom kao zle barbike? 

Na današnji dan, 12. februara 1942. grupa zatočenika logora na Crvenom krstu je rešila da potraži Slobodu u naizgled nemogućem bekstvu – preko žica. Neki od njih su uspeli, neki nisu; oni koji su preživeli, ispričali su kako je bilo.

Činjenica da živim u gradu u kome se poteže nož iz zezanja ne čini me srećnim. To znači da skoro svako koga uveče vidim u gradu potencijalno nosi nož i sigurno će ga upotrebiti, samo je pitanje vremena. 

Melet, Anit i Likon. Ko su oni? Čime su zadužili čovečanstvo? Znamo li išta više o njima osim da su podneli tužbu protiv Sokrata, sina Sofroniskovog, najmudrijeg čovekana celom svetu, kako ga je Delfijsko proročište okarakterisalo? 

Virus „Srbi su loši momci“ odavno je pušten u svet, još uvek hara i, čini mi se, trajaće kao takav sa izvesnim mutiranjem, bar još stotinak godina. 

Dobrih dvadeset godina slušam kako pričaju o nacionalizmu misleći na šovinizam i uvek očekujem da će neko da preseče ovo vrzino kolo ili ga, još bolje, rasplete. Ali takvoga nema, izgubili se junaci.

Ako ijedan narod voli jubileje, to su Srbi. Te dvesta godina od ustanka, te sedamnaest vekova od potpisivanja Milanskog edikta, devet vekova rođenja Stefana Nemanje, te sto godina od početka Velikog rata… jednostavno, volimo da obeležimo sve što nam j kome nije obeležilo život.

Mnogo je vremena proteklo otkako su Rusija (nekada Sovjetski Savez) i Sjedinjene Američke Države počele da odmeravaju snage na raznim kontinentima, pa i morima. 

Suočen sa iznenadnim problemom, naučen na prilagođavanje radi opstajanja, naš političar digne ruke od poštenja i prizna – u pravu ste, ja sam lažov. Nama drago što smo ga naterali da prizna ono što smo mi znali, pa ga nagradimo glasom na izborima. Neka nauči da ne može da nas laže.

Ljubav je slepa i evo me još uvek u Nišu, koji je pristao da bude umesto palanke selo bez ikakve jasnije ideje šta sa sobom, spreman na svakojake ustupke većim i gorim od sebe.

Tradicionalno prezauzeti sobom, bitni jedino sebi, nastavljamo da srljamo u nove podele, rešeni da ne dopustimo ranama da ikada zacele. Moramo priznati da je lakše kopati po starim ranama nego se suočiti sa novim koje su pokrile skoro celo telo.

Svako sobom svemu meru kroji. Da se žirafa pita, šalteri bi imali one otvore na samom vrhu one staklene pregrade. Ovako, neki oniži ljudi su rešili taj problem. 

Došlo je ono vreme kada te je sramota što druge nije sramota. Da drugi ne bi videli da se stidiš, možda baš zbog njih, stidiš se nekako sam sa sobom, u samoći. Da niko ne vidi i ne sazna.

Narodno pozorište nije samo hram pozorišne umetnosti, niti je njegova zgrada samo objekat pod zaštitom države. Pozorište je, pre svega, mesto gde se isti pronalaze i raduju jedni drugima – na stepenicama ali i među kulisama..

Sedi Milivoje na svom radnom mestu vatrogasca, zavalio se udobno u stolicu, pljucka u prste, okreće listove dnevnih novina i nekako ih lista bez nešto mnogo interesovanja.