Nebojša Ozimić

Kao da svaki dan štancamo po nekog nobelovca, ‘ladno napljuvaše Ćosića i to uglavnom oni koji ga pamte kao prvog predsednika SRJ, ne kao pisca.

Najgore i najprljavije što ispliva svakog oktobra sa LGBT pričom jesu dvostruki standardi.

Zamislite bilo koji grad na dalekom Divljem Zapadu koji nema šerifa. Čemu će se nadati stanovnici tog gradića? I oni najtvrdokorniji ateisti će postati pobožni u neprestanom prizivanju Božje pomoći kada već druge nema.

Barata se brojevima na jedan sraman način koji unižava žrtve a dovoljno govori o živima. Kao da se kao civilizacija trudimo da ostavimo za sobom što ružnije i netačnije tragove. 

Ako bismo sledili Kunderinu filosofiju ispalo bi da treba da slušamo ludaka kako smo svi, recimo, ribe i da klimamo glavom: zaboga, on je lud, nećemo valjda sa njime da se prepiremo!

Lice vozača koji je došao po mene nije mi delovalo poznato ali me to nije sprečilo da mu kažem odredište:
– Stari monopol.
Klizi auto niz ulicu, dobuje kiša po njemu, vozač ćuti desetak sekundi pa postavlja neočekivano pitanje:
– Gde?
Ponavljam ubeđen da me nije razumeo:
– Stari monopol.
– Oprostite, ja sam novi. Počeo sam danas, pa se verovatno ne snalazim…Gde je to?

Čisti mi tip ispred radnje i ja treba da mu dam 50 dinara. “ Neću da mi čistite ispred lokala, sam ću“, kažem im ja a onaj će “ U redu ali moraš svejedno da daš 50 dinara!“. Za šta bre da dam!

Libijci će verovatno proći poput nas. Zakon Divljeg Zapada je nadvladao i jači je uvek u pravu jer je veći demokrata. U svakom slučaju, neka se ne očekuje od mene da slušam ogavne gluposti koje koristi propaganda jačeg ne bih li poverovao da u Libiji žive divljaci protiv kojih se spontano pobunila grupa slobodarski nastrojenih građana ove države. Neka se ne očekuje da poverujem da je sve ovo zbog Gadafija i njegove naravi.

Ako se sada kao narod ne opametimo, nikada nećemo. Tu ne treba petljati Vlast, državnu i gradsku, jernarod čini grad i državu. Običan,svakodnevni čovek koji je deo mase koja se odaziva na NAROD – on može biti presudni faktor mogućeg uspeha.

Današnji dan, 11.11.2010. godine, svakako će ući u istoriju Srbije kao dan koji je podelio ljude više nego svojevremeno 5. oktobar.

Dugo sam mislio da je antologijska pesma Branka Miljkovića nastala iz stvarnog divljenja ovog pesnika prema nekoj dami iz njegovog okruženja i priznajem ne malo sam bio iznenađen kada sam, koristeći prednosti rada u Narodnom muzeju, pročitao jedan posthumno objavljen intervju koji je pesnik dao tada novinaru “Duge“ Matiji Bećkoviću.

Da sam ja vlast i da imam problem (kakva je to vlast koja nema problem?), meni bi trebala neka priča upravo poput ove LGBT priče… Neko zamajavanje naroda mesec dana pre i bar mesec dana posle. Mislim, zašto da ne? Da sam vlast, to mi ne bi bilo problem jer se pojavljuje jednom godišnje, ne pada previše u oči a nervira narod sa obe strane.

Izgubili smo, borićemo se za pronzu baš kao i u vaterpolu. I baš kao i u vaterpolu, nemamo šta da se nerviramo. Imamo šampione, gotovi su i pregrmeli sve što je trebalo da se pregrmi, posle Turske će da dobiju i to iskustvo ipitaće svet pošto je. Zašto sam tako siguran? Gledajući ih video sam Kićanovića, Dalipagića i mnoge druge veeeelike igrače jer ovi sada to jesu.