Nikola Marković

Sa poštovanjem se treba govoriti o ljudima koji ne brane samo reke, već i zdrav razum, svoje prijatelje među biljkama i životinjama, sugrađane, istoriju i budućnost svoje zemlje i čitave planete.

Ako poverujemo u tezu da su svi, počev od najtiražnijih do onih koji su se nakon velikih nagrada povukli u andergraund ili onih koji ispod zemlje sanjaju slavu, svi redom budale, šta je to što mlade generacije vuče da se svrstaju u red tikvana za šta se pisci danas smatraju?

Kako se čini, ovde smo, na Balkanu, svi akteri u distopičnom snafu iz kog izlaza nema, čak i ukoliko odavde odemo na Pluton sa ogromnim ambicijama. Ta neophodnost da se vratimo u cirkus, odakle smo i rodom, svima nam je usađena.

Ne možeš da očekuješ dobro rešenje ako si pogrešno postavio zadatak.

Razlajem li o tome da mi, ma na kojoj tački planete, takav čovek ne može biti mio i ne može biti brat, makar se pisao zemljakom, Srbinom, Nišlijom, Dobričaninom, Bokeljom, rizikujem da ispadnem autošovinista pred svima onima koji bi da srpstvo brane bez trunke kritike.

Naučnicima što su usnimili galaksiju M87 i njenu G tačku zaista svaki naklon. Ali, dok ne nađemo novu planetu, gde ćemo svi kolektivno da se iselimo, puštajući ovu da potone, porazmislimo makar o tome da će ovde bitisati još bar onoliko generacija koliko u našim porodičnim lozama pamtimo.

Čini se da niko nije dojavio namučenim prekovremenim radnicima gradske čistoće da, ni pod najjačim pritiskom šmrka, ne mogu da se operu mračne biografije i krvave ruke onih što su nam kreirali prošlost. Uprkos tome, oni su do u zoru pokušavali.

Još ne postoji adekvatan dokaz da je vreme dvosmerno i da se jednako, kao što iz prošlosti idemo ka budućnosti, možemo iz budućnosti okrenuti ka nazad. Prema Marfijem zakonu, inače, stvari uvek teže neredu i sve što može krenuti po zlu, krenuće po zlu. Zato je valjda lako zamisliti kako saksija sa cvećem pada na […]

U plagiranoj državi, koju vodi plagirani establišment, logična posledica je upravo takva, neoriginalna i ukradena muzika. A rokenrol, kao što smo već zaključili, ne trpi foliranje. Namiriše ga i nokautira.

Dok viđene Nišlije namerno ili ne, seku sami sebi jezike, šiju usne i kriju se po mišjim rupama, gradom nam odjekuju vešto sročena tezgaroška opšta mesta koja mom dedi u okolnom selu i komšijama zaslepelim od ušminkanog napretka ne znače ama baš ništa.

Svaka bajka, na koncu, ima povratak u realnost sa eliksirom ili spoznajom. Spoznaja će za vladajuću felu, sudeći po sredstvima kojim se služe da određene korake u naraciji produže, za one koji bajku slušaju, biti kratka i efektna.

Takva je mantra svih ovih besnih lažova što bi da nas po svaku cenu zavade. Niti ko mari za gusle, niti ko za pesmu. Samo za svoje dupe usijano od trona, što ga brane bajonetima u tuđim rukama

Onda na trenutak, razmišljajući o tome da nam se na proslavi veka pobede u Velikom ratu, u Parizu predsednik našao na magarećoj klupi, isplovim prema prošlosti, u vreme kada smo još umeli da imamo i poštujemo saveznike. I u dane kada smo po uzoru na saveznike, stvarali identitete kroz književnost, umetnost i arhitekturu, ne znajući da će nam ti uticaji kasnije postati neotuđivi deo identiteta.

Naši su preci pisci nekada lečili ranjenike. A onda su postali huškači. Naši su preci vojnici nekada branili druge od sebe. A onda idoli postali oni što su umesto ordenja, iz rata vraćali veš mašine. Naši su preci, časne vojskovođe nekada bili ministri vojni. Danas je ministar Vulin.

„Izmaj se, mali, negde što dalje. Šta ti teško? Zamočaj napinjače i narogivače. Idi si“. Džabe mi, ništa ne razume. Sve nekako misli – će si bude. Pa, zbog njega, ni ja ne mogu nigde. Čekam da mu bude bolje.

„Nišvil“ se završio pre nepuna dva meseca. U Nišu se već govori o narednom. Biće da pauza ne postoji, sudeći po tome da se u “Nišvilu“ već kuvaju ideje koje bi nadmašile ovogodišnji bogati desetodnevni program. A niška kulturna scena ponekad svojim improvizacijama i zaliči na džez.

Sve u svemu, avgust polako kupi prnje. Namazan od preplanulih butina, mirisa kokica sa dodatkom belog luka i ponekom rečenicom kako “grad baš živne“, vraća se lagano u svoj kolosek. A tim kolosekom, evo već par decenija, saobraćaju oni vozovi u kojima se sve manje čita. Ako i nisi ložač u lokomotivi, sigurno u vagon restoranu uz dupli vinjak smišljaš kako da preotmeš mašinu.

Otkako je veka, spomenici su tu da nas podsećaju kako na ovom svetu nismo ni alfe ni omege, već samo karika u lancu večnosti. Kada dođu vremena krize, spomenicima i grobljima razmašemo se, češće nego argumentima, a onda ih musave i umazane od prerađene golublje večere, zaboravimo godinama, decenijama, vekovima.

Reko bi neko da previše pažnje obraćam na niške skitnice, ulične pijance i društvenu marginu. Biće da je to zbog toga što ih u gradu Nišu, u poslednje vreme, ima sve više. No za razliku od moralne sirotinje, što se nakotila po kožnim foteljama i zgradama visokoplafonkama, ova se sirotinja još uvek služi duhom, koliko-toliko zdravim.

Čestitam svom najboljem drugu, onom koji mi je davao utehu i onda kada sam dobrovoljno dajući krv, tražio školsko opravdanje da bih se našao na utakmici. Svom milom bratu koji je vikendom umeo i da me razočara i da me oraspoloži. Prijatelju koji mi je pomagao da zaboravim sve one “najveće i prave ljubavi“. Ortaka o kog su se otimali i ovi i oni. Čestitam mom Radničkom!