Saša Živić

Ne stidim se ni toga što sam iz stranke na vlasti prešao u tada opozicionu LDP, a onog trenutka kada je zamirisalo da to baš i nije opozicija, prešao u najdosledniju antivučićevsku Novu stranku. Drugim rečima, sa izuzetkom nepune dve godine Đinđića na vrhu, uvek sam bio protiv vlasti.

A ja ću lično da naredne subote, 5. januara u 18 sati, stanem ispred spomenika Oslobodiocima Niša na Trgu kralja Milana – volim svoje studente, ne želim da se zlopate po autobusima do Beograda…

Svi oni sa visokim školama odavno su počeli da napuštaju ovo nesrećno parče Balkana – a to intenzivno čine i dalje. Na ovaj način temeljno se menja kvalifikaciona struktura ove zemlje – Srbija postaje tupava, baš kako njen vladar želi, i bez perspektive.

Bruka sa niškim aerodromom Konstatin Veliki tipičan je primer odnosa Vođe prema narodu, posebno prema provinciji. Kao i svaki dinosaurus sa velikom glavom i malim telom Srbija odumire… Umesto da se najzad počne da bavi suštinski važnim problemom decentralizacije i lokalne autonomije, Vođa vređa svoju provinciju.

Dok su se Stefan Prvovenčanin ili kralj Milutin ženili Vizantijom ne bi li sačuvali teritorije, ovaj savremeni NEmanjić predaje teritorije, ne bi li se oženio Evropom.

Nakon mnogo godina moj je grad postao centar sveta jer je uspeo da zapati epidemiju malih boginja 50 godina nakon su ljudi kročili na mesec.

Sprdao sam se sa kovanicom ondašnjih hroničara „nikada umrli“, a ispade da su bili u pravu – Tito u Srbiji nikada ne može da umre!

Okretanjem glave od ovakvog protesta možete da dobijete malo ali da izgubite sve – svoju slobodu koja vas definiše kao intelektualca.

Njih 650 „javnih“ potpisuje podršku „zbog naše dece“, a bolje od mene znaju da desetine hiljada najpametnije dece naše („cvet nacije“ kako je rekao Nikita Mihalkov), nepovratno napušta Srbiju i odlazi put Nemačke!

Nije slučajno najveći lekar XIX veka Rudolf Virhov rekao da je „medicina socijalna nauka, a politika medicina velikih razmera“. Sve će Ministru budućnost oprostiti, i helikopter, i slike… ako učini da nas bude više i da, na primer, u mojoj Klinici u Nišu mogu da prežive i bebe lakše od 1kg na rođenju! To je medicina. Ostalo je kozmetika.

Ulazim u zgradu blatnjavih i mokrih nogu – teško je ovih kišnih dana na niškom asfaltu. Na njemu sam rođen, njime hodam, želim da kada dođe trenutak i moj prah bude razasut po njemu…

Da li moji najbolji studenti zaista imaju perspektivu samo u Severnoj Rajni-Vestfaliji ili u Merkatoru, gde su neki od njih radili duže od 9 godina kao promoteri deterdženata? Kakva je ovo društvena ambliopija, da li je moguće da niko ne želi da snažno, poput Zole uzvikne: „J’accuse“.

Koliko se sećam, merilo demokratije Abrahama Linkolna bilo je da ne želi biti rob, ali ni gospodar. Demokratija, onakvu kakvu je danas isporučuje Aleksandar Vučić, daleko je od rečenog ideala.

Kada je Grigorije Aleksandrovič Potemkin krajem XVIII veka osvojio inače puste oblasti oko Krima, naredio je da se u stepama naprave lažne kulise sela, doveo lažne seljane i stada da bi carica Katarina Druga, koja je tuda trebalo da prođe, pomislila kako pod vođstvom Potemkina taj deo zaostale Rusije neverovatno napreduje.

Liči li možda Niš na Hefesta, da li je zaista tako ružan i grbav, da ga beogradska Hera, oličena u vrhu SNS vlasti tako nemilosrdno baca sa Vračara, umišljenog prestoničkog Olimpa, pa mu se posle još i smeje što je hrom?

Nekakva iracionalna pravda stigla bi sa saznanjem da je pšenica za pogaču umešenu za Jensa Stoltenberga požnjevena sa ozračenih južnosrbijanskih polja.

Mada se čini da ministar zdravlja uvek može „stići“ neku direktorku bolnice, makar ona bila i Specijalna kao ova u Sokobanji, izgleda da nije tako. Ministru Lončaru kao antičkom Ahilu direktorka Ljiljana Isaković neprestano izmiče iz ruku!

Ima li nam spasa? Po ko zna koji put sam se uverio – društvo smo nespremno za bilo kakav dijalog i postizanje konsenzusa. Politiku posmatramo kao fudbal: navijamo, podržavamo ili vređamo, a da ni sami ne znamo zbog čega to radimo.