Zoran Jovanović

Dok takav soj mediokriteta uspeva ovde poput korova, u Srbiji su najmanja izdvajanja za kulturu u regionu i iznose svega 11 eura po glavi stanovnika. To je neverovatnih 0, 78% od ukupnog bužeta Republike Srbije. Naravno da se tako podstiče i održava ona duhovnost koja je još uvek u stanju da slavi sopstvene zločine i svoje zločince, kao i to da se u ovdašnju predizbornu kampanju opet uključuju naša nekadašnja „braća“.

Onaj ko želi da uživa u panorami Velesa i u njegovim arhitektonskim starinama morao bi uskim uličicama da se uspne do crke Svetog Pantelejmona. U ambijentu koji vraća stotinak godina unazad prilazi nam nepoznati čovek.

„ Svet ne pripada onima koji ćute, koji svojim ćutanjem lažu i varaju i rugaju se ljubavi…“ (****) primorani su da izmišljaju svakojake gluposti, da love prizemne priče i senzacije. I možda im to niko ne bi ni zamerio, ali to što nastoje da u svoje iskonstruisane priče uvere publiku zahteva oštro negodovanje i nepristajanje. Svoju nečasnu ulogu takvi novinari pravdaju patriotizmom neophodnim za odbranu interesa zemlje.

Čovek je čudno biće. Stvorio je mnogo što šta gotovo uništivši planetu na kojoj živi i sopstvenu rasu. On je jedino biće kome je Bog podario sposobnost da uživa u stvaralačkom činu, a nečastivi da uživa u moći razaranja. Kako bi mu u tome bilo lakše izmislio je i ustoličio sijaset naučnih disciplina.

Verovatno će mnogi čitaoci pomisliti kako je načinjena greška u naslovu i da bi on trebalo da glasi: Idu novi izbori. Ipak: greške nema zbog toga što je savremena srpska istorija, ona nakon Drugog svetskog rata, opterećena brojnim apsurdima koji zavređuju mesto u čuvenoj Riplijevoj rubrici Verovali ili ne.

U ovako ozbiljnim vremenim mogu da se šale samo narodni poslanici poput onog koji uzviknu – Kakva, bre, demokratija u vreme korona virusa, a onda se demokratski, baš u vreme policijskog časa, prošeta sa zaljubljenicima bakljade. Ili kao onaj predsednik jedne od niških opština koji se, takođe, u vreme policijskog časa i piromanske pomame, zadesio u deljenju humanitarnih paketa.

Činjenice neumoljivo kazuju da današnji režim u Srbiji ulaže velike napore kako bi bilo onemogućeno bilo kakvo razmišljanje (razmena različitih mišljenja). Ovde je mišljenje privilegija samo jedne glave i dalje može da se širi jedino kao jednoumlje, kao stvarnost sagledavana isključivo iz jednog ugla. Sve ostalo subverzivno je, opasno, nakazno i izdajničko.

Na magistralnom putu od Kumanova prema Krivoj palanci i granici sa Bugarskom, na samo nekoliko kilometara od grada najugroženijeg korona virusom u Makedoniji, putnik namernik susreće se sa zanimljivim zdanjem. Sa desne strane puta, iznad ogoljenog brežuljka, dominira kamena kula, nalik onima na dubrovačkim zidinama. Mnogi i ne znaju da je ta građevina, prelepih i skladnih oblina, malo strahopoštujućeg izgleda, zapravo, spomenik palim borcima na Zebrnjaku.

Naravno, kao što će ova grozna korona proći opaka će istina doći. Tada će ispred nas biti postavljeno ogledalo u kome ćemo morati svi da se pogledamo i da se zapitamo šta smo i sami učinili da nam se naša ružna bolest ne ponovi?