Zoran Stojiljković

Posledično, rašireno je razumevanje da su za zaposlene i sindikate sve partije iste, odnosno jednako neprihvatljive. Populizam i rašireni klijentelizam i partijsko zapošljavanje su stvari dovele do kraja. Ako ne možeš lako da menjaš stvari i nemaš kome da veruješ onda se primiri ili podmiri partijskom pripadnošću koja donosi konkretnu trenutnu korist.

Krajnje nezavidna pozicija sindikata je kazna za nemoć da se zaustavi decenijska praksa marginalizacije radništva i siromašenja društva, uz rastuće nejednakosti, ali i očit proizveden manjak solidarnosti. Naći izlaz iz apatije i probuditi nadu, učiniti sebe i svoju poziciju prepoznatljivim, a onda doslednošću steći poverenje i akciono uvezati sve radno angažovane put je iz lavirinta.

Ne zvuči nimalo ohrabrujuće ni činjenica da za medije, posebno one sa nacionalnom frekvencijom, postojimo uglavnom tek kao retka slika i to bez tona. Da nemamo pouzdanog i lojalnog i pri tome i uticajnog političkog partnera. Da delujemo u zemlji u kojoj su, po relevantnim istraživanjima, slabi socijalni dijalog i kolektivno pregovaranje, u kojoj se sistematski krše radna i sindikalna slobode i prava, a dostojanstveni rad je pre izuzetak nego pravilo. Najzad, Srbija ima status tek poluslobodnog društva i države.