Afrika i hrana: Jedinstveni režim ishrane plemena Hadža od bobica i bodljikavog praseta

Hadža je jedno od poslednjih preostalih plemena lovaca-sakupljača na svetu.

Veruje se da su živeli na istoj teritoriji u severnoj Tanzaniji, jedući bobice, krompir i 30 različitih vrsta sisara poslednjih 40.000 godina.

Novinar BBC-ja Den Saladino išao je da gleda kako oni love i sakupljaju, i da ih pita da li njihov način ishrane može da posluži kao lekcija za svakoga.

• Život u miru i slobodi – šta možemo da naučimo od izolovanih plemena
• Čovek koji je upoznao najizolovanije pleme na svetu
• „Mi ne nosimo roleks, mi ga jedemo“

Dok sam ležao na stomaku, gurnuo sam glavu u mračni tunel i onjušio.

Neka životinja.

Ali nisam mogao da verujem da će neko da se uvuče tamo i istera životinju napolje.

Taj neko je Zigvadze.

A životinja?

E, pa ona je bila bodljikavo prase.

Nakon što je predao luk, strelu i sekiru kolegi lovcu Hadži, Zigvadze se skinuo, uzeo kratki zašiljeni štap i nestao u rupi.

Možda je, pomislio sam, najmanji u grupi, te je očigledan izbor za taj zadatak.

Ali što sam više gledao, sve mi je bilo jasnije da je to zato što se Zigvadze najmanje plaši onoga što se možda krije unutra – kobra ili mamba, reptil, muve i krpelji, i bodljikavo prase sa bodljama dugim 35 centimetara.

Do tog trenutka, moja ishrana po receptu Hadža bila je strogo vegetarijanska, kao što za ove ljude najčešće i jeste.

Šačica bobica ubranih iz grmlja dok smo lutali suvom, pošumljenom savanom, preko trnja, pored bagrema i kroz isušenu travu.

Povremeno je bilo malo hrskavog, vlažnog krompira iskopanog iz zemlje i skuvanog na brzo zapaljenoj vatri.

Bilo je i mnogo voćki baobaba.

Baobabove mahune sa masnim zrnima, puni bele, ukusne prašine nalik kredi, pretvaraju se u piće od čistih vlakana i vitamina C.

Antropolozi su pre više decenija zabeležili da su pripadnici plemena Hadža uvek gladni, ali nikad izgladneli.

Njihova želja za hranom u skladu je sa izobiljem sastojaka oko njih, i veštinama traganja i sakupljanja neophodnih da se oni pronađu.

Svuda oko nas su hranljivi sastojci koje nisam uspevao da primetim, ali deca Hadža, čak i sa samo četiri godine, vešta su u njihovom pronalaženju.

Uskoro je sve što sam mogao da čujem od Zigvadzea bio udaljeni, prigušeni glas.

Našao se dva metra pod zemljom u isprepletanoj mreži tunela i odaja, u kojima se krilo bodljikavo prase.

Dok je otkrivao podzemni svet ove životinje, uzvikivao je uputstva kolegama lovcima napolju kako bi zagradili njegove potencijalne puteve za bekstvo.

Posle 40 minuta, izašao je na površinu, prekriven zemljom i sa nekoliko muva, spreman da kopa dublje tačno na mestu gde se nalazilo bodljikavo prase.

Iako pripadnici plemena Hadža broje oko 1.000 muškaraca, žena i dece, veruje se da trenutno postoji samo 200-300 pravih lovaca-sakupljača, koji ne uzgajaju hranu i ne bave se nikakvom zemljoradnjom.

Za ove pripadnike plemena Hadža, zemljoradnici su neobična i zabavna ekipa.

Jedan me je pitao: „Zašto stajati ceo dan u polju i čekati nedelje i mesece na hranu kad možete da jedete bobice iz grmlja, nađete onoliko meda koliko možete da pojedete ili provedete sat vremena u jazbini bodljikavog praseta i nahranite čitav logor?“.

Ovako su naši drevni preci dolazili do hrane i prehranjivali se.

Obroci koje Zigdvadze i njegovi saplemenici jedu naša su poslednja preostala veza sa ishranom na kojoj su ljudi napredovali i preko koje se razvio naš probavni sistem – kao što je složena zajednica crevnih bakterija koju svi posedujemo, teških od kilogram do dva kod odrasle osobe, poznate i kao mikrobiom.

• Treba li da se hranimo kao Japanci da bismo duže živeli
• Da li je dovoljno da jedete povrće da biste smanjili rizik od bolesti srca
• Tajna dugog i zdravog života leži u manjim porcijama

Trenutno je sve veći konsenzus u medicinskom svetu da naš mikrobiom igra veliku ulogu u aktivnosti našeg imunog sistema i da što je naš mikrobiom bogatiji ili raznovrsniji, manji je rizik od oboljevanja.

A zbog načina na koji se hrane, Hadže imaju najraznovrsniji crevni mikrobiom na planeti.

Među mojim saputnicima bio je Tim Spektor, profesor genetske epidemiologije sa Kraljevskog koledža u Londonu, koji je želeo da otkrije da li će, ako bude jeo kao Hadža, njegov vlastiti mikrobiom postati sličniji njihovom.

I zato je uzeo uzorke vlastite stolice pre i posle tri dana provedena na režimu ishrane Hadža, kako bi proverio da li se raznovrsnost prisutnih bakterija promenila.

Rezultati su bili impresivni.

Posle samo tri dana, raznovrsnost bakterija u njegovom već ionako zdravom mikrobiomu povećao se za 20 odsto, i on je uspeo da otkrije retke oblike bakterija često povezane za dobrim zdravljem.

Verovatno će morati da prođu čitave godine pre nego što Spektorovo istraživanje stigne do definitivnog zaključka o našoj vlastitoj optimalnoj ishrani.

Ali vlada osećaj hitnosti, zato što se stvari menjaju za Hadže – i to ubrzano.

Godinama su se zemljoradnici širili na njihovoj teritoriji.

U protekloj deceniji, svake godine su krčili 160 hektara pošumljenog zemljišta koji je bio izvor divlje hrane za Hadže.

Počeli su u velikim brojevima da pristižu i stočari i njihova gladna stoka, zaplašivši mnoge od 30 različitih vrsta divljih sisara koje su Hadže lovile i jele desetinama hiljada godina.

Za mene je, međutim, najveće iznenađenje bilo zadiranje u njihov svet jedne druge vrste.

Trideset minuta vožnje od lova na bodljikavo prase nalazi se sojenica na raskršću puteva, a unutra, police pune limenki zašećerenih gaziranih sokova i kutija keksa.

Trebalo mi je devet sati lend roverom preko nezgodnog terena da bih stigao tamo, samo da bih otkrio da su najveći brendovi na svetu već stigli pre mene.

Zigvadze je, međutim, održavao u životu plamen mudrosti Hadža, što se zapravo svodilo na brz i efikasan kraj za bodljikavo prase.

Licem u lice sa životinjom, Zigvadze ju je podbo štapom i rekao joj: „Dođi, bodljikavo prase… dođi mi… dođi ovamo, bodljikavo prase!“.

Zatim se pojavilo ne jedno, već dva ćubasta bodljikava praseta.

Najupečatljivije nisu bile duge crne i bele bodlje na njihovim nezgrapnim telima, koje su, sa po 30 kilograma svako, veće nego što mislite, već buka.

Vazduh je ispunio zvučni zid, nastao od upozoravajućeg šuštanja bodlji, i pojačao se kad je Zigvadze zadao nekoliko teških udaraca u glave bodljikavih svinja.

A onda je sve bilo gotovo.

Lovci Hadža dele sve.

Njihovo je društvo je egalitarno.

Nemaju lidersku strukturu, a što se tiče posebno mesa, imaju obavezu da podele sve što ulove na ravne časti.

Iznutrice, srce, džigerica i pluća kuvaju se na licu mesta i odmah jedu, a iskasapljene lešine se nose nazad u kamp i dele.

Dok sam gledao, nervozno grickajući komadić džigerice bodljikavog praseta, shvatio sam da prisustvujem jedinstvenom događaju – lovu, i obroku, koji su mi omogućili da se povezem sa drevnom prošlošću.

Sve fotografije ustupio je DžefLič sa Kraljevskog koledža u Londonu

Možda će vam ovo biti zanimljivo

Pratite nas na Fejsbuku, Tweets by bbcnasrpskom
i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk