Amerika, turizam i robovlasništvo: Obilasci plantaža i nezgodna pitanja na američkom jugu

U pozno leto 1619. godine, brod „ni sa čim osim 20 i nekog crnca" pristao je u luku u razvoju Point komfort u Virdžiniji.

Ti Afrikanci bili su među prvim žrtvama američke trgovine robljem, pre 400 godina.

Kongres je ukinuo robovlasništvo pre 154 godine. Od tada se samo pet generacija Afroamerikanaca rodilo slobodno.

• Zašto danas više ljudi napušta domove i porodice
• Mitovi i zablude o migrantima u Srbiji
• Grad uklanja uličnu tablu sa imenom Martina Lutera Kinga

Četrdeset procenata svih robova koji su dovedeni u Ameriku prošlo je kroz Čarlston u Južnoj Karolini. Kuće u koje su prodavani i u kojima su prisilno radili do smrti sada su turističke atrakcije zbog svoje slikovite privlačnosti.

Ipak, u Čarlstonu se ogleda vrlo američka istina: da ovde ništa nije nedirnuto zaostavštinom robovlasništva, čak ni nakon toliko vekova.

Ono što je manje izvesno je na koji način jedan grad i nacija treba da razgovaraju o takvoj teškoj prošlosti.

„Ropstvo nije bilo toliko loše - to je verovatno ono što nam najviše govore", kaže Olivija Vilijams, turistički vodič na plantaži.

„Ljudi znaju u lice da mi kažu: ‚Pa, imali su gde da spavaju. Dobijali su obroke, jeli su povrće.'"

Vilijamsova ima 26 godina i jedan je od vodiča kritikovanih u recenzijama plantaže „Mekleod", koje su nedavno izazvale pometnju na internetu. Mnogi su zapanjeni time što su belci koji su posetili plantažu odbijali da slušaju priču iz ugla robova.

Iako plantaža „Mekleod" ima mnogo više pozitivnih recenzija nego negativnih, ovo neslaganje pogodilo je u srce rasprave koja se vodi u vezi sa istorijskim lokalitetima u gradovima kao što je Čarlston.

Već decenijama, turiste u Čarlston i na njegove plantaže privlači idilični južnjački šarm, koji ih svesno podseća na doba iz „Prohujalo s vihorom".

Međutim, turistička industrija se polako menja, jer ima onih koji smatraju da turisti treba da se suoče sa istinama o ropstvu, umesto da slušaju ružičasto obojene priče koje su im servirane toliko dugo, čak i ako im je zbog toga neprijatno.

• Oslobođeno oko 500 muškaraca i dečaka iz „kuće užasa" u Nigeriji
• Saudijska Arabija otvara vrata stranim turistima
• „Kinezi će otići i sve će da zaraste u korov“: Kako zemljoradnici iz Kine osvajaju ruski Daleki istok

Već na samom ulasku u plantažu „Mekleod" kroz mali centar za posetioce, postoje naznake da ovaj turistički obilazak nije nalik na druge. Na tabli na ulazu piše: „Da li mislite da su vlasnici plantaža, kao što je porodica Mekleod, doživeli ta burna vremena različito od Dosonovih, Forestovih i ostalih afroameričkih porodica koje su živele ovde?"

Obilazak počinje na kolskom prilazu i prikazuje upravo onakvu scenu kakvu biste očekivali od posete plantaži.

Sivi šljunak okružuje savršen, izdužen travnjak sa redovima starih stabala sa kojih visi španska mahovina, kroz koju se isprekidano provlači sunčeva svetlost. U središtu imanja nalazi se elegantna bela kuća, slika i prilika južnjačkog sjaja.

Iako je to prizor zbog kog mnogi posećuju ovu plantažu, to nije ono na šta osoblje, zaduženo za objašnjavanje istorije, želi da se posetioci usredsrede.

Dok vodi obilazak, Vilijamsova se ne osvrće neposredno na kontroverzne, premda ne tipične, recenzije. Umesto toga, posetiocima uz dobrodošlicu pruža i upozorenje.

„Ovde pristupamo malo drugačije nego na ostalim plantažama u Čarlstonu, jer je fokus obilaska iz perspektive robova", Vilijamsova objašnjava našoj grupi posetilaca.

„Ono o čemu ćemo danas razgovarati je teško", nastavlja. „Možda će vam biti neprijatno ili ćete se osećati uznemireno, tužno ili ljutito, što je sve sasvim u redu. Ako budete želeli da napustite obilazak, neću se uvrediti."

Niko iz naše grupe nije napustio obilazak, ali ljudi jesu bili šokirani i bilo im je neprijatno.

Mnogi kažu da nisu znali da su vlasnici plantaža terali na brak „snažne" robove, da bi povećali svoju imovinu novim robovima; da nikad nisu čuli da su trudne robinje bičevane ležeći (da bi se zaštitila ta investicija u novog roba); nisu znali da je celoživotni rad počinjao već u uzrastu od četiri godine.

„Stvarno je da vam se želudac prevrne", kaže Mikejla, mlada žena iz Njujorka. „Zvuči kao uzgajivačnica pasa, samo milion puta gore. Od same pomisli da zanemarimo te užasavajuće delove istorije, dolazi mi muka."

„Plakala sam", dodaje Mikejla. „I drago mi je što sam sada tužna, jer tako mora da bude... odgovornost svih nas jeste da znamo šta se dešavalo."

Takođe je jasno da neki ljudi, nakon što prvi put čuju istoriju ovog mesta, imaju poteškoća da pomire lepotu koju vide oko sebe sa svirepošću robovlasništva.

„Ne razumem zašto [osoblje plantaže] stavlja toliki akcenat na [ropstvo]", kaže mi žena iz Severne Karoline, gledajući niz stazu okruženu drvećem ka tri poljske kućice za robove koje još uvek postoje.

„Znam da su robovi ovde radili, ali i vlasnici su radili, morali su da upravljaju imanjem. Mislim, vođenje jedne ovakve plantaže je bilo zahtevan posao, bez obzira na to što su koristili robovsku radnu snagu."

Zaključuje da je bilo užasno što su ljudi bili držani kao roblje, ali da „nikada ne bi uspeli sve ovo da urade bez robovske radne snage."

Žena se okrene ka glavnoj zgradi, koja je na plantaži „Mekleod" danas bez nameštaja i moguće ju je obići samo samostalno, dodajući:

„Tako bih volela da vidim kako je izgledala u ona vremena... i zar nije prosto divno ovo staro drveće?"

Na kraju našeg obilaska ove plantaže, vodič Olivija Vilijams morala je da odgovori na pitanje jedne belkinje o eventualnom postojanju veze između toga kako su vlasnici plantaža terali robinje da „se razmnožavaju" i toga što „crnkinje [i u današnje vreme] imaju decu sa mnogo različitih muškaraca."

Vilijamsova kaže da su takva pitanja i komentari uobičajeni. Na nju su posetioci vikali, nazivali je rasistom, lažovom i nesposobnom da radi svoj posao. Jedan posetilac je svojevremeno pisao Olivijinom šefu, tražeći da je otpusti. Nekim danima je odlazila sa posla uplakana, pitajući se da li uopšte treba da se vrati.

Ipak, reakcije vezane za plantažu „Mekleod" uglavnom su bile pozitivne otkako je 2015. godine preduzeće „Parkovi okruga Čarlston" otvorilo ovaj lokalitet. Recenzije koje su izazvale veliku pažnju medija, kao i neprijatni komentari nekih posetilaca, samo su veoma mali deo ukupnih recenzija.

Među njima su i stotine drugih u kojima posetioci zahvaljuju osoblju plantaže što im je otvorilo oči u vezi sa istinama koje američki belci teško mogu da pronađu, a još teže da svare.

Ova neujednačenost donekle je posledica mana u obrazovnom sistemu SAD: u svakoj američkoj školi se predaje pomalo drugačija verzija američke istorije u odnosu na druge.

Učenici koji odrastaju na Jugu SAD možda nikad neće čuti priče o robovima - čak i ako žive u gradu koji je izgrađen robovskom radnom snagom, kaže istoričarka Šenon Ivz sa Fakulteta u Čarlstonu.

Ona smatra da je ta činjenica, sama po sebi, „fundamentalni problem" koji ilustruje zaostavštinu rasizma u SAD.

„Ropstvo je bez ikakve sumnje imalo zagrobni život koji se proteže sve do današnjice", kaže Ivzova.

Pojašnjava da su odjeci robovlasničkog sistema bili prisutni u tzv. „Džim Krou" propisima, koji su ozakonili segregaciju i doneli represiju američkim crncima, a koji su donošeni od kasnih osamdesetih godina 19. veka i važili do šezdesetih godina 20. veka.

„To donekle objašnjava zašto se i u današnje vreme desi da mi studenti kažu da nikada ranije nisu čuli te istorijske podatke" kaže. „Na šta im ja odgovaram da to nije slučajnost."

Nakon nekoliko vekova ropstva i više decenija institucionalne represije, ustoličen je prikaz američkih crnaca kao „građana drugog reda".

Insistiranje na nostalgiji za Jugom iz perioda pre građanskog rata uzrokovano je nepoznavanjem celokupne priče, dok neki ljudi čak odbijaju bilo šta što dovodi u pitanje priču koja im je poznata.

„U Aušvic ili Dahau ne bi otišli očekujući da čuju srećnu priču i da odu veseli, jer postoji razumevanje da se radi o mestu na kom su postojali smrt, izrabljivanje i prisilni rad. Plantaža se robovima je bila sve to isto, bez obzira na to što je bila i nečiji dom."

Imanje „Midlton" se reklamira kao mesto sa „najstarijim uređenim vrtovima" u Americi.

Takođe je i jedna od najstarijih plantaža u Čarlstonu. Na imanju nesumnjivo postoje elementi robovlasničke istorije, a vođeni obilazak koji je u ponudi fokusiran je na robove. Ipak, posetioci koji ne obrate pažnju, mogli bi to i da ne primete.

Znak na ulazu u plantažu obaveštava posetioce da su vrtovi i zgrade „dokazi rada brojnih generacija Afrikanaca i Afroamerikanaca".

Reč „porobljeni" pojavljuje se jednom, a šta su sve ti ljudi morali da podnose dok su „održavali vrtove, radili u glavnoj kući i gajili stoku", ne spominje se uopšte.

Džef Nil, direktor za očuvanje i tumačenje, kaže: „Ako pričate samo o brutalnosti - a treba i o njoj pričati, naravno - i izostavite istrajnost i snagu tih ljudi, mislim da priča o ropstvu postaje prazna priča."

Nil dodaje da je došlo do mnogo promena na plantaži „Midlton" u poslednjih 25 godina i da osoblje nastoji da pronađe načine da iksustva robova učini očiglednijim po celom imanju.

„Sve više ljudi obilazi i posmatra plantažu i uviđa da tu postoji mnogo više od priče o vlasnicima ili priče o samom imanju."

Kaže da mu je jednom prilikom nakon vođenog obilaska jedna žena među posetiocima rekla da je „saznala da su robovi imali decu".

„Čim je izgovorila to, pocrvenela je kao bulka", dodaje Nil. „I odmah je rekla, 'pa ustvari i znala sam to, ali nikada o njima nisam razmišljala kao o majkama i očevima'."

Međutim, iako pojedini vodiči u obilascima podele više detalja o brutalnosti i patnjama na ovom besprekornom imanju, na plantaži „Midlton" i dalje se uglavnom više bave temom te plantaže kao doma, premda ne samo za gospodare.

Pred sam kraj obilaska, ropstvo postaje centralna tema u „Elizinoj kući" - kolibi koja je pripadala paru oslobođenih robova, a izgrađena je 1870. godine. Najjači utisak ostavlja velika tabla koja zauzima ceo središnji zid kolibe, na kojoj su pojedinačno navedeni imena, uzrasti i cene Midltonovih 2.800 robova.

Međutim, ne slažu se svi sa ovakvim pristupom. Na jedan post na Reditu sa pitanjem da li je razumno preskočiti venčanje najboljeg prijatelja zbog toga što se održava na plantaži, bilo je preko 1.000 komentara, sa obe strane debate.

Kamila Martin, šef katedre za afroameričke studije na Fakultetu u Čarlstonu, slaže se sa Šenon Ivz i kaže:

„Nikada ne bismo otišli, recimo, do memorijalnog spomenika terorističkom napadu na SAD 11. septembra 2001. godine i napravili tu veliku žurku ili održali venčanje."

Martinova smatra da održavanje venčanja na plantaži zapravo predstavlja „šamar svim obojenim ljudima u ovoj zemlji".

„Ne postoji nijedan deo američke istorije ili američke ekonomske istorije koji nije pod uticajem robovskog rada", kaže.

„Svakako da postoji vreme i mesto za nostalgiju", dodaje.

„[Međutim], opuštanje na verandi uz hladni koktel od burbona sa nanom nije omogućeno time što su ti belci robovlasnici naporno radili. Oni su živeli život luksuza zahvaljujući porobljavanju drugih ljudskih bića, tako da o tim stvarima moramo da razgovaramo istovremeno."

Kongres je zabranio uvoz robova 1808. godine, ali izvorni broj od skoro 400.000 afričkih robova koji su se slili u američku naciju, porastao je na blizu četiri miliona do 1860. godine.

Njihovim radom je Velika Britanija opsrkbljavana pamukom tokom industrijske revolucije. Iako je trgovina robovima bila zabranjena u Velikoj Britaniji i većem delu Evrope do 1807. godine, investitori su finansirali robovlasništvo putem zaloge na robovima koja je pretvarana u obveznice, kako je napisao sociolog Metju Dezmond za časopis „Njujork tajms".

Ukupan broj stanovnika Južne Karoline je 1860. godine iznosio malo preko 700.000, a od tog broja 57% su bili robovi koji su bili imovina otprilike 26.000 belih Amerikanaca, što je najviši postotak u celoj državi u to vreme, prema podacima sa popisa.

Od 1787. do 1808. godine, belci u regionu Loukantri u Južnoj Karolini kupili su 100.000 afrikanaca, prema podacima instituta za američku istoriju „Gilder Lerman".

Međutim, gradonačelnik Čarlstona se tek 2018. godine javno izvinio zbog institucije robovlasništva, a gradsko veće donelo je akt sa sličnim izvinjenjem tesnom većinom od 7 prema 5 glasova.

Tako da nimalo ne iznenađuje to što je svuda u Čarlstonu još uvek moguće izbeći celovitu istorijsku priču, u korist ulepšane slike američkog Juga pre građanskog rata.

Čarlston je grad koji je neraskidivo povezan sa plantažama zbog kojih je poznat širom sveta. U njemu postoje spomenici vođama Konfederacije južnih država, a s druge strane malo je obeležja ropstva.

U Čarlstonu ima bezbroj ulica sa prelepim, raznobojnim kućama sa prepoznatljivim južnjačkim verandama, u stambenim kompleksima koji su nazvani po plantažama sa robovima.

„Mislim da je bolje pitanje da li su ikad prestali da zarađuju od robovlasničke istorije", smatra Kamila Martin. „Od poljoprivrede su prešli u industriju turizma."

Na čelu dve Čarlstonove fondacije koje se bave istorijom nalaze se odbori u kojima su isključivo belci. Direktor muzeja jednog očuvanog zamka u centru grada rekao mi je da je još u ranim osamdesetim godinama 20. veka osoblju bilo zabranjeno da koriste „reč na 'r'" pred turistima, a tek odskora je napravljen pomak ka proučavanju i promovisanju priča o robovima koji su živeli na tim lokalitetima.

Martinova smatra da Čarlston nosi jedinstvenu odgovornost, kao grad u koji je do te mere usađena istorija, tj. u kom postoji ogromna količina sačuvanih evidencija o kompletnom stanovništu, kako belcima, tako i crncima, istorija koja je izuzetna čak i u poređenju sa drugim južnjačkim državama.

Čarlston mora da „predvodi rasno pomirenje i oporavak, zbog toga što je u njemu sačuvana sva ta istorija sa obe strane priče", kaže Martinova.

Svi u Čarlstonu su 2015. godine bili primorani da se suoče sa rasističkom prošlošću tog grada, nakon što je beli suprematista Dilan Ruf u terorističkom napadu pucao na crne pripadnike Afričke metodističke episkopske crkve „Emanuel" i ubio njih devetoro.

Dva meseca pre nego što je zapucao na te vernike, Ruf je posetio plantažu „Mekleod". To je bila samo jedna od njegovih brojnih poseta istorijskim lokalitetima na Jugu.

U nacionalnom centru za humanističke nauke procenjuju da je na vrhuncu robovlasništva postojalo više od 46.000 plantaža, rasprostranjenih kroz južnjačke države.

Stotine onih čije kapije su i danas otvorene za turiste, sada se nalaze pred izborom.

Svaka plantaža nosi posebnu priču, sa sopstvenim načinom da se ona ispriča. Ne smatraju svi da je neophodno stavljati ropstvo u prvi plan.

Ali očigledno je da se ušećerena slika Juga pre građanskog rata polako menja, tako što istoričari i društva za konzervaciju počinju da ispravljaju priče stare decenijama.

Kada je pitaju zbog čega, nakon 400 godina, još uvek treba da razgovaramo o ropstvu, Martinova kaže:

„Možda vaši preci nisu u tome učestvovali, možda ne postoji neposredna povezanost između vas i ropstva. Ali i dan danas se i dalje nosimo sa uticajem i posledicama i rasnom nejednakošću, koji su rezultat takvog načina razmišljanja i tog načina života."

„Ako ni zbog čega drugog, trebalo bi da nam bude stalo zato što smo ljudi."

.

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]