Animirana „Neputovanja” iz Srbije na festivalskom putu oko sveta

Jedna devojčica je oduvek sanjala da iz sive, izolovane zemlje ode u idealni svet zvan „inostranstvo".

Na neki način, san se ostvario - njena priča, ispričana u animiranom filmu„Neputovanja", već godinu dana obilazi svet.

Novu godinu višestruko nagrađivani animirani film počinje u Sjedinjenim Državama - poziv na Sandens festival nezavisnog filma stigao je skoro u isto vreme kada i nominacija za Eni nagradu, pandan američkom Oskaru u sferi animiranih filmova.

„Nominovani smo sa još pet svetskih filmova i sada smo u trci za Eni nagradu za najbolji animirani kratkometražni film", kaže Nikola Majdak mlađi, jedan od autora filma.

Kraj 2018. godine autori Nikola Majdak i Ana Nedeljković, provode radno jer, putovanje jednog filma na svetske festivale iziskuje mnogo toga.

„Neputovanja je možda jedan od prvih animiranih filmova iz Srbije koji je otišao na jedan od najvećih festivala nezavisnog filma", objašnjava Majdak put na Sandens.

Interesovanje za 9 minuta i 20 sekundi, koliko traje priča o (lokal) patriotizmu, turizmu i emigraciji, bilo je toliko da je film, nakon što je premijerno prikazan na Berlinaleu početkom godine, prikazan na više od pedeset festivala širom sveta.

Neputovanja, rađena u stop moušn tehnici, vrlo brzo nakon premijere doživela su sudbinu kao i Anin i Nikolin prvenac, film Zemlja zečeva.

Nekoliko puta se desilo da ni sami autori filma nisu uspeli da isprate gde se Zemlja zečeva prikazivala.

„Na internetu smo slučajno otkrili da je film prikazan u Bakuu, u Azerbejdžanu, a da nismo ni znali", pričaju autori filma.

Od doktorskog rada do Oskara

Ovaj umetnički dvojac se upoznao sasvim slučajno, a njihov prvi kratki animirani film Zemlja zečeva osvojio je Kristalnog medveda na Berlinalu 2013. godine. Do sada je prikazan na više od 100 festivala širom sveta.

Neputovanja su rađena istom tehnikom, imaju istu naratorku, koja na engleskom jeziku, jakim akcentom, sarkazmom i ironijom, šalje jaku političku poruku.

Sve je počelo doktorskim radom Ane Nedeljković i ironičnom borbom sa ličnim „traumama".

Ana je uz pomoć Zečeva bez mozga, glavnih likova Zemlje zečeva, istkala priču o ironičnom idealnom svetu u kome ružičasta bića izbezumljenog pogleda i sa rupom u glavi umesto mozga, po ceo dan udaraju glavom u zid i glasaju na izborima koji se održavaju svakog dana.

Nakon poznanstva sa Nikolom, zečevi i kasnije, Neputovanja rađaju se uz pomoć plastelina i kartona, sličicu po sličicu, a kritika društva i politike se seli na ekrane.

„Ja ne volim da se vraćam na priču iskustva devedesetih, ali one jesu neprisušni izvor", kaže Ana.

Srpski „gerila fotograf" osvaja svet

Intervju petkom: Prvi crnogorski lezbejski roman

Neputovanja su priča o traumi odrastanja krajem dvadesetog veka u Srbiji.

„Ja sve to vreme nigde nisam putovala i mislila sam da je to moja greška i neuspeh, a ne činjenica da živim u jednom problematičnom režimu".

San koji se ponavljao iz noći u noć, u vreme kada pasoš koji je imala nije mogao da je prevede skoro ni preko jedne granice, zaslužan je za priču koja je srž Neputovanja.

„Putujem prvi put u životu i čekam da stignem do Njujorka, Pariza ili Tokija. I svaki put se desi isto - stignem u neki besmisleni hotel, prilazim prozoru, pokušavam da pogledam napolje, a tamo nema ničeg", priča Ana.

Svaki san koji je sanjala devedesetih, završavao se povratkom kući.

Fiktivni i stvarni zidovi

Dve decenije kasnije, dok je od sna pravila lutke od plastelina i sa Nikolom tražila najbolji način da oživi priču kroz animaciju, kraj filma i sudbinu zida, jednog od najvažnijih motiva u Neputovanjima, izdiktirala je java.

„U toku snimanja, išao sam da snimam postavljanje pravih žičanih barijera između Mađarske i Srbije. Bio je jako čudan osećaj, kako mi pravimo autorski animirani film, a ustvari svet kao da kopira nas", priča Nikola koji se pored animacije bavi dokumentaristikom.

Pored migrantske krize, na kraj filma uticao je i izbor Donalda Trampa za predsednika Sjedinjenih Država i najave o izgradnji zida na granici sa Meksikom.

„Sve je to uticalo da promenimo kraj filma kako ne bi bio isuviše banalan. Bojali smo se da realnost ima boljeg scenaristu nego što smo mi".

Ovo su samo neke od nagrada koje su Neputovanja osvojila, za sada:

• Gran-pri u kategoriji animiranog filma na 65. Martovskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma
• Specijalna nagrada na 15. Festivalu evropskog animiranog filma Balkanima
• Festival animacije Animage u Pernambuku u Brazilu.
• Specijalna nagradu žirija na prestižnom 51. Međunarodnom festivalu fantastičnog filma u Kataloniji
• Festival srpskog filma fantastike u Beogradu

Traume iz Srbije, nastale devedesetih, postale su univerzalne i globalno prisutne, smatra Ana.

„Film ljudima služi kao okidač da počnu da govore o lokalnim političkim situacijama na kritički način, ali i da govore o nekim svojim ličnim granicama", prepričava kako izgleda reakcija publike na stranim festivalima.

Koraks: Prazan prostor – nekada i sada

„Balkan je svetu dao dokumentarni nadrealizam"

Ovde i tamo, nekada i sada

Koja je razlika između turističkih putovanja i potrebe da se pobegne iz zemlje?

Koliko i kako granice određuju živote?

Koje su veze između patriotizma, turizma i migacija?

Neputovanja pitaju sve ovo, a publika u različitim zemljama dobija drugačije odgovore.

„Teško je generalizovati, ali u zemljama regiona ili, uslovno rečeno, istočnoj Evropi, šta god taj pojam značio, ljudi doživljavaju film kao da je to priča o definitivnoj potrazi za nekim konkretnim svetom van granice njihove države, koji jeste bolji", kaže Ana.

U nekim drugim krajevima sveta, Neputovanja daju odgovore na pitanje ličnih granica.

„U nekim uređenijim zemljama, opet, šta god taj termin značio, ljudi se mnogo više vežu za to kako svi mi negde tražimo svoj lični identitet i koliko je to vezano za granice ili ne".

Iako su devedesete poslužile kao početna inspiracija, Nikola smatra da je pitanje ostanka ili odlaska iz zemlje danas u Srbiji aktuelnije neko ikada.

„U filmu imamo dilemu o tome da li treba otići iz zemlje ili ne, a činjenica je da mladi danas postavljaju isto pitanje. Ali ta dilema više i nije ista, jer danas je odlazak postalo matrica. Nema više dubokih, metafizičkih procesa, odlazak je zacrtani put", kaže.

Gde je onda (lokal) patriotizam u Neputovanjima i odakle insipiracija za bavljenje njime?

Nikola objašnjava da pored mladih koji odlaze iz Srbije, inspiraciju nalazi u ljudima koje naziva „ ekstremnim patriotama".

„To jeste malo čudan termin, ali tako sam iz nazvao u smislu da fetišizuje svoju zemlju i nacionalni identitet i zatvaraju se u lokalnu sredinu, tradicionalističku, pozivaju se na neke jako stare sistemue vrednosti, običaje i pokušavaju da napravi taj mikrosvet gde nema drugih identiteta sem nacionalnog koji je glavni i najbolji".

Prva putovanja autora Neputovanja

Ana i Nikola su oboje rođeni u državama koje više ne postoje.

Njihova prva putovanja, pre i nakon ratova devedesetih, takođe su poslužila kao inspiracija za film.

„Jednom sam bila sa grupom turista u Sahari. U svitanje, pokušavali su da uhvate sunce na dlanu i naprave fotografije. Tada sam bila najbliže tome da doživim mesto sa kič razglednice gde je sve idealno", seća se Ana.

Ipak, ni iz Sahare nije ponela razglednicu za kojom traga još od devedesetih.

„Danima nakon toga sam crtala te turiste - izraze lica ljudi koji u šest ujutru pokušavaju da drže sunce na dlanu. Nije tu bilo nikakve idile".

Idilični predeli ostaju daleko.

„Imala sam dvadesetak godina kada sam prvi put, bez roditelja, otputovala sama, do Beča. Isti osećaj koji me je pratio tada, prati me i sada - nikada ne uspem da stignem do razglednice".

Ili ta razglednica ne postoji ili je način gledanja sprečava da idilu uoči?

„Kada sam prvi put stigla u Veneciju, pored svih tih kanala, prva stvar koju sam videla bila je policija koja je hapsila prodavače torbi. Prvi stvar koju sam videla u Barseloni bio je trg Džordža Orvela - prvi trg na kome su postavili sigurnosne kamere u gradu".

Danas, svaki kilometar, pređen bilo u javi ili u snu, utkan je u sličice koje prate lutke od plastelina.

Publika u Beogradu je poslednji put imala priliku da ih vidi početkom decembra u Kulturnom centru Beograda.

Film će moći da se pogleda na internetu tek kada zavši putovanje oko sveta i gostovanja na prestižnim festivalima.

„Nama je uvek drago da film prikazujemo u Srbiji. Bio je prikazan na nekoliko festivala, ali nažalost još nije emitovan ni na jednoj televiziji", kaže Nikola.

Komentarišući nominaciju za Eni nagradu, podseća da su Neputovanja u Srbiji osvojila gran-pri.

„Naravno da su strane nagrade odlične za distribuciju filma, ali sa druge strane, naše nagrade su isto dovoljno dobre da ljude vrate u bioskope. E sada, drugi je problem je to što mi nemamo bioskope".

Ipak, oboje se nadaju da će film do kraja sledeće godine publika u svim zemljama regiona imati priliku da pogleda.

Makar jednom.

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]