Bolesna ćerka i tata heroj: „Otac mi je dao bubreg i spasao mi život“

Dva dana posle svog venčanja, Samanta Dalton, novinarka BBC-ja, otkrila je da joj bubrezi otkazuju. U roku od godinu dana bila joj je potrebna transplantacija. Tada je u pomoć došao njen otac, Bari.

Samanta

Pre šest meseci, otac mi je pružio novu šansu za život. Iako zvuči kao kliše, upravo to se dogodi kada neko donira bubreg osobi čiji su bubrezi bolesni. To vam daje priliku da se nadate; priliku da se vratite nečemu što makar liči na normalan život.

Počelo je pre dve godine - dva dana nakon što sam se udala za mog sjajnog muža, Džastina. Vozili smo se ka kući prijatelja; bilo je prelepo veče u pozno leto i sutradan rano ujutro je trebalo da odletimo za Australiju. A onda je zazvonio telefon.

• Čovek koji je četiri puta pobedio rak: „Lekari znaju o leukemiji, ja je poznajem“
• Ćelava i hrabra: Maltretirali su me zbog izgleda, sada pomažem drugima
• Tinejdžerka koja je preživela rak jajnika: „Želim da sve radim sad - nemam vremena za čekanje“

Moj lekar opšte prakse me je nedavno pozvao da obavim neke analize krvi, nakon što je na rutinskom pregledu otkriveno da imam visok krvni pritisak bez nekog očiglednog razloga.

„Mislim da treba što pre da odete u ambulantu", rekao mi je lekar. „Moguće je da vam otkazuju bubrezi."

Imala sam 34 godine. I bili su u pravu, bubrezi mi jesu otkazivali, postepeno, tokom više godina, a da ja to uopšte nisam znala.

Razni testovi su pokazali da imam bolest po imenu IgA nefropatija, poznatu i kao Bergerova bolest. Tokom vremena, poremećaj u antitelu zvanom IgA uzrokuje oštećenje sićušnih filtera unutar bubrega, koji oslobađaju krv toksina i viška tečnosti, pretvarajući ih u urin. Najgore od svega je to što za tu bolest nema leka.

U trenutku kada sam se u svom životu okrenula budućnosti, sve je počelo da se raspada.

Lek za krvni pritisak, koji je bio visok zbog tih oštećenja, pomogao je da se za neko vreme stabilizuje rad mog bubrega. Bila sam u stanju da odem u Australiju na medeni mesec i vodim prilično normalan život, iako me je, negde u pozadini, stalno mučio strah od otkazivanja bubrega.

A onda se to desilo - u maju 2018. bubrezi su počeli ubrzano da propadaju. Moj lekar me je stavio na rigorozni režim kortikosteroida kako bi ublažio upalu, ali svejedno me je teško pogodila i ostavila posledice.

Nisam mogla da spavam, dobila sam na kilaži, raspoloženje mi se stravično naglo menjalo i dobila sam ono grozno „mesečevo lice".

Tada sam, nesumnjivo, dotakla emocionalno dno. Stidela sam se svog izgleda, nisam htela da se pogledam u ogledalu, niti sam dozvoljavala da me slikaju.

Odbijala sam da se vidim sa svakim koga nisam srela neko vreme, zbog svog debelog lica i oteklog stomaka. Taj režim je trajao samo šest nedelja, ali meni je to delovalo kao večnost i osećala sam se jadno.

• Maratonci imaju zdravije arterije
• Od domaće supe do pametne nabavke: Kako smanjiti bacanje hrane
• Kolonijalizam i gojaznost: kako je politika uticala na mit o savršenom telu

Zvuči perverzno, ali gotovo da mi je laknulo kada su mi rekli da tretman nije urodio plodom, te da ću morati na transplantaciju.

Dok smo se od bolnice vozili ka kući u Krišalu, blizu Kembridža, pozvala sam roditelje: „Nije uspelo, uskoro će mi trebati transplant."

„Reci nam kome treba da se obratimo i započećemo testiranje", uzvratili su oni.

Džastin i moja sestra Lora takođe su bili spremni da se testiraju. Bila sam im zahvalna, dirnuli su me - mnogi ljudi su prestravljeni zbog toga što moraju da pitaju svoje voljene da li bi se odrekli bubrega, ali moja sjajna porodica je bila spremna na to, bez ikakvih pitanja. Moj otac je najviše insistirao, bio je rešen da to bude on.

Testovi su pokazali da on i ja imamo različite krvne grupe i zakratko je transplantacija bila pod znakom pitanja. Bilo je teško ostati pozitivan, ali ospokojili su nas rezultati analize tkiva, koji su pokazali da nam se bubrezi savršeno slažu.

Morala sam pre transplantacije proći proceduru ispiranja krvi, ali nam se vratilo dobro raspoloženje.

Zakazali su nas za početak aprila i u sebi sam odbrojavala dane do operacije. Tokom tog perioda osećala sam posledice poslednje faze otkazivanja bubrega; stalnu iscrpljenost koju san uopšte nije mogao da nadoknadi. Terala sam sebe da vežbam, da nastavim da radim puno radno vreme.

Ono malo preostale energije ulagala sam u dobro raspoloženje, u čemu su mi stalnu ljubav i podršku nudili porodica i prijatelji, i to mi je pomoglo da preguram one mračnije dane.

Na dan transplantacije, sećam se da sam prišla operacionom stolu u bolničkoj kecelji, legla na leđa i zagledala se u jarka svetla iznad sebe, dok je opšta anestezija polako delovala.

Prvo čega se sećam kad sam došla sebi bio je sat na zidu, a zatim lica ekipe u intenzivnoj nezi koja je nadgledala sve infuzije, drenaže i cevčice prikačene na mene. Bila sam iscrpljena, ali i ekstatična - završilo se.

Čak sam mahnula jednom od hirurga koji je prošao kraj mog kreveta. Je li život sada mogao da počne ispočetka?

Moja porodica me je čekala na odeljenju - bio je to naporan dan za moju majku Mendi i Loru, koje su nas oboje istovremeno ispratile na operaciju. Jasno je koje sam pitanje prvo postavila: „Kako je tata?"

Njegova operacija je potrajala malo duže nego što se očekivalo, ali bio je budan, na susednom odeljenju. Preplavilo me je olakšanje; prvi put posle dugo vremena činilo se da stvari idu nabolje.

Nadali smo se da će bubreg, kojeg smo nazvali Bili, odmah početi s radom. Sutradan su analize krvi pokazale da radi savršeno, da filtrira otpad iz moje krvi i nalaže koštanoj srži da počne s proizvodnjom crvenih krvnih zrnaca.

Ostala sam u bolnici još oko nedelju dana i otprilike trećeg dana sam se osećala svežijom. Takođe me više nije pratio onaj čudni osećaj kada vam otkazuju bubrezi - kao da unutrašnjost vašeg tela pokušava da izbije na površinu; pritisak koji crpe vašu energiju i muti vam misli.

• Misteriozni kineski virus: Ima li razloga za strah
• Da li su prijatelji loši po vaše zdravlje

Oporavak je bio munjevit. Brže-bolje sam ispisala listu onoga što su posle operacije „prvo" da uradim: prvo samostalno tuširanje, prva šetnja psa, prva čaša vina.

Posle oko osam nedelja sam opet džogirala, a posle 12 sam se vratila na BBC-jev Pogled na Istok [BBC Look East]. Vratila mi se snaga - nisam više postajala iscrpljena u vreme ručka, koža i oči su živnuli i osećala sam se normalno, uprkos dnevnom koktelu lekova koji su sprečavali da moj imuni sistem napadne bubreg.

S posledicama je katkad teško nositi se, ali moje zasad nisu bile teške. Moraću da uzimam imunosupresante dokle god transplant bude radio.

Nacionalna zdravstvena služba tvrdi da prosečni životni vek bubrega od živog donora iznosi oko 15 godina, pa je, stoga, moguće da će mi u budućnosti trebati još jedan, ali nadam se da će dotad nauka toliko napredovati da će se bubrezi uzgajati u laboratorijama.

Moj tata je opet onaj stari - vratio se na posao i opet se svađa s televizorom kada igra Vest Hem. Ljudi mi govore: „Tako si hrabra", ali nisam ja ta koja je hrabra, već moj tata. On je heroj ove priče i ja je pričam njemu u čast.

Bari

Za svakog roditelja je prava noćna mora da otkrije da mu dete pati od neizlečive bolesti. Od trenutka kada smo čuli da će Samanti biti potrebna transplantacija, znao sam da ću to morati da budem ja - moj je posao, kao oca, bio da se staram o njoj.

Takođe sam osećao da je to moje pravo, nije to bila dužnost ili obaveza, već želja da ona živi dobar život, kao ja; svaki otac bi to poželeo za svoje dete.

Takođe nisam želeo da Mindi, Lora ili Džastin odu na tu operaciju. Posebno Lora i Džastin, koji bi morali duže da žive s jednim bubregom. Ja sam, bližeći se šezdesetoj, proživeo veći deo svog života. Vredelo je preduzeti taj rizik.

Na prvom od šest pregleda zakazanih u bolnici Adenbruk u Kembridžu procenjivalo se da li sam, uopšte uzev, dovoljno zdrav da doniram organ; ostali su bili više tehničke prirode.

Nadgledali su rad mog srca, merili funkciju bubrega, skenirali da vide koji bubreg bi bilo bolje uzeti, i vršili su mnogo analiza krvi.

Najbrutalniji deo nije bilo fizičko testiranje, već ono emocionalno. Sem i ja smo otišli na obavezni sastanak sa Regulatornim telom za ljudsko tkivo, koje proverava da li se organi i druga ljudska tkiva uzimaju iz ispravnih razloga.

Bilo je lako pričati o tome zašto želim da izvršim donaciju, ali je postalo teško kada su nas doveli u istu prostoriju i pitali Sem kako bi se osećala kada bih ja izdahnuo tokom operacije. Rastužilo me je što je gledam tako zabrinutu i uznemirenu. Nisam želeo da se oseća krivom za bilo šta loše što bi moglo da mi se desi.

Tokom nekoliko meseci do operacije proslavio sam šezdeseti rođendan i četrdesetogodišnjnicu braka. Nisam, doduše, bio u slavljeničkom raspoloženju; moj um i moje misli su u potpunosti bili usmereni na to da operacija prođe i u potpunosti uspe.

Prijatelji i porodica su mi to olakšali. Okupirao sam se poslom i nastavio sam iz hobija da plešem salsu kao da je sve u redu. Izlazio sam malo češće nego obično, moji drugari su me čak izveli na oproštajnu žurku od bubrega.

Operacija je brzo prošla. Ekipa za transplantaciju bila je izvrsna i lekari su me uveliko uveravali da ću biti dobro.

Operacija „kroz ključaonicu" potrajala je malo duže nego što je bilo očekivano, ali kada sam se probudio u intenzivnoj nezi, obuzelo me je olakšanje. Moja uloga se završila.

Tek sutradan sam video Sem, kada sam se naterao da odšepam do njenog kreveta. Iako je delovala prilično iznureno, rezultati analize krvi bili su dobri i radovalo me je što moji napori nisu bili uzaludni - osim toga, želeo sam da joj bude dobro.

Oporavak je potrajao malo duže nego što sam očekivao - kao da je krdo bizona pretrčalo preko moje utrobe.

Da bi vam izvadili bubreg, abdomen naduvaju gasom, kako bi hirurzi mogli lakše da rade sa instrumentima. Ali to rasteže vašu kožu i mišiće, zbog čega osećate nelagodu tokom narednih par nedelja.

Tek posle oko četiri meseca sam se osećao sasvim normalno, mada sam se delimično vratio na posao već posle osam nedelja. Naterao sam sebe da šetam svakodnevno i ubrzo sam ponovo počeo da plešem salsu.

Doniranje organa živih ljudi nije za one osetljive, ali ako ste dovoljno zdravi i voljni, odlučite se na to. Apsolutno je vredno truda, posebno kada vidim da se Sem tako lepo oporavlja, rumenih obraza i sa novim sjajem u očima.

I dalje se raznežim kada o tome govorim - to se nikad neće promeniti.

Kad mi ljudi kažu: „Ti si heroj", nasmešim se, ali ne mislim da je to istina. Znam da sam bio u prilici da pružim Sem život vredan življenja - osećam se dobro zbog toga, ali to sam učinio zato što sam želeo da mojoj ćerci bude bolje, ni zbog čeg drugog.

Šest meseci kasnije, ni za čim ne žalim. Moj život je sad upotpunjen; ne mislim da moram bilo šta da dokazujem i deo mene se oseća počastvovanim što je dobio priliku to da učini. Ne dobije svako priliku da preobrazi nečiji život.

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]