Borka Pavićević (1947-2019): „Treba puno voleti da bi se stvarala pozorišta“

„Treba puno voleti i biti prijatelj da bi se stvarala pozorišta."

Ovako je, ne znajući da to čini, pre samo dva meseca jednostavno objasnila svoj dugogodišnji rad dramaturškinja Borka Pavićević, koja je u nedelju preminula u Beogradu.

Zapravo je u kolumni za dnevni list Danas pisala o svojim prijateljima i kolegama kojih više nema, a koji su obeležili umetničku i aktivističku scenu Srbije i regiona.

Pisala je o osnivaču BITEF-a Jovanu Ćirilovu i osnivačici „Ateljea 212" Miri Trailović.

Borka Pavićević zatvorila je ovaj krug i najduže pokušavala da veže umetnike - mirom.

Kao ženu koja je prva 2008. godine pokušala da dovede mlade albanske umetnike sa Kosova u Beograd i intelektualku koja je rekla 'ne' nacionalizmu devedesetih - ovako će je pamtiti publika čitavog Balkana.

Mirdita, dobar dan i Beogradski krug

Borku Pavićević mlađi građani znaju po ulozi u formiranju festivala Mirdita, dobar dan.

Ona je u svojim prostorijama Centra za kulturnu dekontaminaciju, čiji je bila direktor, ugostila festival, koji je konačno doveo albanske mlade umetnike u Beograd i dao im glas.

Oni sa više staža znaju je kao osnivača Beogradskog kruga.

Obe ideje imaju nešto zajedničko - borbu protiv nacionalizma na Balkanu i otvaranje granica kroz umetnost i aktivizam.

Centar za kulturnu dekontaminaciju godinama je domaćin festivala Mirdita, dobar dan sa idejom predstavljanja aktuelne kosovske kulturne scene u Beogradu.

Inspiracija za festival je Bekim Fehmiju, poznati albanski, kosovski, beogradski i jugoslovenski glumac koji predstavlja simbol jedinstva i mogućnosti povezivanja dva kulturna prostora u jednu jedinstvenu celinu.

Festival svake godine obezbeđuje policija.

Beogradski krug, čiji je Borka Pavićević bila koosnivač, 1992. godine okupio je beogradske intelektualce koji su otvoreno govorili protiv militarističke politike u Srbiji, ali i etno-nacionalizma, populizma, ratnih zločina i etničkog čišćenja na teritoriji bivše Jugoslavije.

Krug je reagovao na ono što je nudio Memorandum Srpske akademije nauka kao otpor nacionalizmu.

Upravo je osnivanje Beogradskog kruga otvorilo temu Prve i Druge Srbije, odnosno podele Srbije na one koji su za vlast i one koji su protiv, na nacionaliste i nenacionaliste, na rusofile i pro-zapadne intelektualce.

Ipak, iz Beogradskog kruga su na to odgovarali - „Ako vas pitaju šta je Druga Srbija, ozbiljno im odgovorite - to je Srbija koja se ne miri sa zločinom".

U pozorištima od Splita do Skoplja

Borka Pavićević u istoj toj kolumni za Danas, pod nazivom „O prijateljstvu i ljubavi", piše o Jugoslaviji kroz umetnost - temi kojoj je posvetila čitav život.

Rođena je 1947. u Kotoru u Crnoj Gori, a diplomirala i magistrirala dramaturgiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu sa tezom „Nerealistička drama u Srbiji između dva rata".

U kolumni se seća finalne probe predstave Dekameron 81, jedne u nizu koje je napisala tokom rada u Ateljeu 212.

Piše i o BITEF-u i zajedničkom radu sa Jovanom Ćirilovim.

Njena dela obišla su celu bivšu Jugoslaviju - radila je u Zenici, Splitu, Skoplju, Ljubljani, Subotici i Beogradu. Učestvovala je u umetničkom pokretu KPGT, što je akronim za reč pozorište u Hrvatskoj, Srbiji, Crnoj Gori, Sloveniji i Makedoniji.

Bila je art direktorka Beogradskog dramskog pozorišta, ali je 1993. godine smenjena nakon javnih i političkih izjava.

Dobitnica je velikog broja internacionalnih nagrada među kojima su i Otto Rene Castillo nagrada za političko pozorište u Njujorku; nagrada Hirošima fondacije za mir i kulturu (2004); Osvajanje slobode koju Fondacija Maja Maršićević Tasić dodeljuje „ženi čija dela potvrđuju principe ljudskih prava, vladavine prava, demokratije i tolerancije".

Kako je govorila

O srbomrscima: „Od ljudi sa spiska može da se napravi odlična vlada." - Borka Pavićević 2014. o spisku „30 najvećih srbomrzaca i izdajnika među javnim ličnostima" koji je sastavio SNP „Naši"
O Hristu, ženama i homoseksualcima: „Oni koji u izložbi Ecce homo vide problem zapravo jesu fariseji koji su prodali Hrista." - 2012. o izložbi slika Elizabet Olson Valin, na kojima je Isus Hristos predstavljen u ženskoj odeći, u društvu transseksualca, homoseksualaca, a koju je obezbeđivalo 2.000 policajaca
O Prištini i Ustavu: „Kad sam srela Dinkića na nekom prijemu, i on je pitao zašto se nekima od nas ne dopada Ustav, ja sam rekla - idite deset dana u Prištinu, i nemojte da idete vau-vau Gračanica i sve one posebne posete, budite, posmatrajte oko sebe i onda napišite taj Ustav"
O Srbima, Hrvatima i Muslimanima i ratnom novcu: „Dok smo devedesetih slušali priče o Srbima, Hrvatima, Muslimanima, Svetom Savi, Crkvi, Kosovu, ovom i onom, a imali smo [ratnu] tranziciju eksproprijacije socijalističke imovine. A onda se [posle dvehiljadite] bez zaključenja rata, bez podvlačenja crte, ušlo u tranziciju. U privatizaciju su ušli ljudi koji su imali ratni novac. Tačnije, što nisi pobio, tad si kupio"
O Srbiji i Kosovu: Na pitanje Siniše Kovačevića „da li je Priština u Srbiji", 2008. u emisiji „Utisak nedelje" odgovara - „To je virtuelno pitanje"