Buran kraj 2018. - eventualni bojkot, eventualni izbori i šta sve to znači

Praznjikave skupštinske sale uskoro bi mogle da postanu još praznije, jer se sve češće govori da bi opozicija mogla da počne sa bojkotom rada parlamenta.

Taj bojkot bi podrazumevao Narodnu Skupštinu i sve njene lokalne verzije, a možda i eventualne vanredne izbore na proleće o kojima se spekuliše.

Do srede, 26. decembra, sve je bilo na nivou ideje, ali su onda odbornici „Samo jako" i Saveza za Srbiju napustili Skupštinu opštine Mladenovac.

Jedan od osnivača pokreta „Samo jako", Stevan Vlajić, kaže za BBC da odbegli odbornici nemaju zahteve, već je reč o „skupu sabranih problema oko nefunkcionalnosti i besmislenosti Skupštine".

Među problemima su „besmisleni odgovori na odbornička pitanja", odbijanje svakog predloga koji potiče od opozicionih odbornika, nedostatak dijaloga i rasprave, „stalno dobacivanje predsednika opštine i većnika, dok je predsednik Skupštine nemoćan, a odbornici vladajuće većine kao da su se zakleli na večno ćutanje i dizanje ruku" navodi Vlajić.

„Može se zaključiti da je Skupština GO Mladenovac u ovom sazivu potpuna lakrdija kojoj više ne treba davati legitimitet", objašnjava.

Vlajić smatra da su toga svesni i „građani koji su te odbornike izabrali - a izabrali su ih da se bore za njih koliko mogu, a ne da bespomoćno i tvrdoglavo sede tamo gde se stvara privid odlučivanja i pluralizma."

„Naći će se efikasniji načini od statiranja u skupštinskoj sali jednom mesečno, siguran sam", veruje on.

U slučaju da se opozicija odluči za izlazak iz parlamenta, onda to treba uraditi koordinisano i svuda, smatra politički analitičar Boban Stojanović.

„Samo jako i SZS u Mladenovcu su to već uradili, ali to ne može da odjekne. Međutim, ukoliko se, na primer, u januaru povuku odbornici u lokalnim skupštinama širom zemlje, to je onda već jasna poruka da 'ovako više ne može' i da će se opozicija na ulici boriti za demokratiju", kaže Stojanović.

Stojanović smatra da bi izlazak iz parlamenta, za koji kaže da je „doveden do tolikog apsurda da apsolutno ne vidim poentu da opozicija ostane u njemu", bila „jasna poruka i prilika za mobilizaciju birača - izlazak je simbolički čin u kojem ne želiš da daš legitimitet odlukama koje se tamo donose."

„Time bi rekli 'nećemo dozvoliti da Skupština izgleda ovako, mi smo narodni poslanici i imamo ista prava ka poslanici većine, ne želimo da učestvujemo u ovome i idemo napolje'.

„Ne znam šta čekaju sve ovo vreme", navodi Stojanović.

Pozorište u kući

Među onima koji bi bili najviše pogođeni bojkotom parlamenta sigurno je i - Jutjub.

Na primer, više od pola miliona pregleda ima kompilacija pod nazivom Skupština Srbije - psovke i prozivke, a nema čega sve nije bilo tokom tri decenije višestranačja.

Ka suprotnom političkom taboru leteli su delovi obuće, voda, gomila psovki i uvreda, ali i kletvi.

• Koliko su uspešna septembarska okupljanja opozicije
• Deset godina SNS: Šta treba da znate u 100 i 500 reči
• Korupcija na Balkanu - zašto „padaju" samo bivši

O popularnosti srpskog parlamenta dosta govori i slučaj iz Hrvatske kada su iz Sabora izneli poslanika Mosta Ivana Pernara.

Mediji su to tada preneli kao „Pernara izneli iz sale kao Šešelja", po čuvenom slučaju iz 2000. godine kada je obezbeđenje nosilo lidera radikala iz skupštinske sale.

Dosta problema je bilo i u poslednje vreme - opozicija se žali da poslanici vladajuće većine podnošenjem velikog broja amandmana namerno sabotiraju raspravu.

Skupština Srbije - psovke i prozivke: http://t.co/WWNOFK026y via @YouTube

— ninoslav cvetkovic (@ninoslavcvetkov) May 20, 2014

Velikoj nepopularnosti parlamenta dodatno je doprinelo i jedno zvono.

„Nešto nije u redu, molim da ponovite glasanje", rekla je sredinom novembra 2017. predsednica Skupštine Maja Gojković, nakon što je čitav ekran postao zelen od glasova „za".

Tako su glasali i poslanici vladajuće većine, pa i ona sama, iako je bio reč o predlogu opozicije.

„Poništite mi", kaže Gojković, nakon čega se na televizijskom prenosu mogli čuti kako joj neko govori „kvorum, kvorum, kvorum".

„Kvorum molim da... Ovde pokazuje kao da nema dovoljan broj (poslanika)", dodala je Gojković.

Broj poslanika je potom sa 178 pao na 143, što znači da kvoruma nema, pa se opet glasalo i ništa više nije bilo zeleno.

Protesti

Iako skupštinskog zasedanja nema, decembar iza nas je i više nego buran.

Lider Levice Srbije Borko Stefanović napadnut je krajem novembra u Kruševcu, a nezadovoljni građani protestuju svake subote u Beogradu.

Protesti su najavljivani kao nestranački, a među građanima je bilo i opozicionih lidera.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da neće ispuniti nijedan zahtev opozicije, koliko god ljudi da izađe na ulice - „makar ih se skupilo i pet miliona" - i koliko god ti protesti trajali.

„Jedan od pet miliona" ubrzo je postao slogan protesta.

Nešto kasnije Vučić je za Pink izjavio da je spreman da sasluša nezadovoljne građane, ali da neće podleći „pritiscima lažova iz opozicije".

"Spreman sam da čujem ljude da mi kažu šta je loše i da to izmenimo i popravimo, ili ako smatraju da je to nemoguće i imaju većinu, spreman sam da idemo na izbore u svakom trenutku.

„Evo ja prihvatam - evo vam izbori", rekao je Vučić.

Zbog toga se pred novogodišnji doček, uz ko će gde dočekati ponoć i koga poljubiti kad se kazaljke spoje, priča i o eventualnim izborima na proleće.

A jedna od tema je i da li će opozicija te eventualne izbore bojkotovati.

• „Stop krvavim košuljama": Za šta se bore „žuti prsluci" u Srbiji
• Mladi na protestu: Zašto su izašli na ulice
• Drugi protest „Stop kravim košuljama": Koji su zahtevi demonstranata
• Treći protest u Beogradu: Metle, parole i „pet minuta buke"
• Četvrti protest „Jedan od pet miliona" - Novo okupljanje i novi zahtev

Zašto da opozicija učestvuje na izborima

Bojan Klačar iz Cesida smatra da opozicija „uz razne ograde" ne bi trebalo da bojkotuje eventualne vanredne parlamentarne izbore.

Kako kaže, ta odluka nije laka - „jer nije sve crno-belo" - ali da su izbori ipak bolja opcija.

„Prvi razlog je što bojkot izbora, a to se vrlo često zaboravlja, traži više i resursa i organizacije i finansija, nego samo učešće na izborima, a nisam siguran da je opozicija toliko snažna da može iznese tako kompleksan i dug proces.

„Iako je ovaj opozicioni savez jači nego neke prethodne koalicije, mislim da nemaju dovoljno snage za dugu i iscrpljujuću trku sa SNS-om, uz medije koji su zatvoreni i nisu na njihovoj strani.

„Nisam siguran da bi u toj situaciji uspeli da dopru do dovoljnog broja ljudi da bi bojkot uspeo i imao smisla".

Kako navodi, drugi razlog je to što opozicija ne bi bila jedinstvena.

„Na kraju, opozicija bi bojkotom izgubila mogućnost da institucionalno deluje na izborni proces i bude deo važnih sastanaka sa domaćim i međunarodnim akterima", smatra Klačar.

On ističe da „opozicija mora, na najrazličitije moguće načine, da utiče na međunarodnu javnost kako bi postojao dijalog o izbornim uslovima."

„Ukoliko pristanu na izbore treba da vrše snažan pritisak da do tog dijaloga dođe i time prebace odgovornost na vladajuću koaliciju, jer bi onda svi pratili kako će proći izborni proces".

A zašto da ne učestvuje?

Vlajić smatra da bi opozicija „pod ovakvim okolnostima i izbornim uslovima na proleće verovatno doživela debakl", a da promena izbornih uslova „nije na vidiku".

Stojanović kaže da bojkot izbora neće doneti smenu vlasti, ali je „mehanizam za dobijanje prilike za iole fer izbore".

„Zamislimo da na tim izborima Savez za Srbiju osvoji čak 30 odsto glasova.

„Time su sa vladajućoj koaliciji dali legitimitet, a pritom je energija opala, razočarali su ljude koji šetaju subotom i sve koje su privukli".

Jedan od prvih kontraargumenata jeste da eventualni bojkot eventualnih izbora, kao i parlamenta, ne bi bio jedinstven.

Stojanović ističe da je to to „idealna prilika da se vidi ko je za, a ko protiv".

„Ako si ti u ovom trenutku opoziciona partija i tvrdiš da je stanje u parlamentu normalno i da treba izaći na izbore jer su izborni uslovi u redu, onda je jasno da ne pričamo o strankama koje su zaista u opoziciji, već su 'omiljeni opozicionari' kojima je svrha da hvale vlast i daju joj legitimitet.

„Ako pored svog ponižavanja ti izlaziš na izbore na kojima znaš da nema regularnih uslova, onda ti, druže, izvini, ali nisi opozicija i to će onda svima biti jasno".

A šta kažu političari i ko uopše traži izbore?

Rečnikom sportskih komentatora, među srpskim političarima, kada je reč o eventualnim izborima, traje početno odmeravanje snaga.

Tvrda utakmica, lopta je sve vreme na sredini terena, a igrači ni ne pomišljaju da krenu u napad, rekao bi imaginarni sportski komentator promuklog glasa.

Niko se, naravno, ne zaleće i otvoreno kaže da želi ili ne želi posetu biračkom mestu - treba ispipati puls protivnika i paziti da ne padne neki autogol.

Jedan od lidera i osnivača Saveza za Srbiju Dragan Đilas izjavio je za Blic da za njih „izbori ne postoje" bez prihvatanja zahteva celokupne opozicije za fer i poštene izbore.

Sa njim je saglasan i lider Dveri Boško Obradović.

„Ako predsednik Srbije hoće da organizuje još jedne nezakonite, protivustavne, pokradene, neregularne i nenormalne izbore, on to uvek može da uradi, ali mi ne možemo da učestvujemo", izjavio je Obradović.

U Demokratskoj stranci nešto odmerenijim tonom kažu da „bojkot izbora u ovakvim uslovima nije isključena opcija".

Predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić smatra da bojkot izbora ima smisla samo ako je to jedinstvena odluka cele opozicije.

Zoran Živković, lider Nove stranke, kaže da ne razume pozive na bojkot.

Kako tvrdi, jedini od danas aktivnih političara koji je učestovao u bojkotu izbora 1997. godine, kada je njegova tadašnja partija, Demokratska stranka, bojkotovala izbore.

„Ja se ne sećam ikakve koristi od toga, nikakvog efekta, nije to pomerilo još tri godine Miloševića tada sa njegovog mesta, niti je građanima Srbije bilo bolje niti su bili više informisani", kaže Živković.

Iz vladajućeg tabora se nije toliko pričalo o izborima - pored predsednika Vučića, oglasila se predsednica Skupštine Srbije Maja Gojković.

„Više sam sklona i delim mišljenje predsednika SNS Aleksandra Vučića da izbori u ovom momentu nisu potrebni i da imamo velike političke izazove koje moramo da rešavamo", rekla je Gojković, ističući pitanje Kosova.

Osim toga, ona je za televiziju Prva izjavila da „vladajuća većina ne beži od izbora, ali opozicija ih i ne traži, što je veoma neobično".

„Što jes, jes, najbolji je SPS"

Najpoznatiji slučaj bojkota u Srbiji viđen je 1997. godine.

Tada je 16 partija, na čelu sa Demokratskom strankom i Demokratskom strankom Srbije, bojkotovalo predsedničke i parlamentarne izbore.

„Bojkot - moj izbor" i „Znam za jadac" bili su slogani DSS-a.

„Budi hrabar, reci dosta", poručivao je DS.

Na kraju, uzaludno.

Koalicija SPS, JUL i Nova demokratija osvojila je 34 odsto glasova, a drugi je bio SRS, koji je kasnije i ušao u vladu.

Premijer je postao Mirko Marjanović, a predsednik Milan Milutinović.

Uzrok se možda može pronaći u sloganu jedne od najvećih opozicionih struja tog vremena - Srpskog pokreta obnove: „Srbijo, izađi" (na izbore).

SPO je tada bio treći.

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom . Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]