U sali beogradskog Bitef teatra je mrak – osvetljena je samo građevinska skela na kojoj sede, stoje i leže muškarci – njih 40.

Na sebi imaju samo donji veš, a jedan je skroz nag.

Neki su stidljivi, ne gledaju u publiku, dok su neki naslonjeni na šipke i direktno gledaju u oči onih koji sede u prvom redu.

• Intervju petkom – Marina Abramović: O 47 godina pauze od Beograda, politici, bolu u performansu i mladima na Balkanu
• Marina Abramović za BBC: O 47 godina pauze od Beograda, politici, bolu u performansu i mladima na Balkanu
• Performans u Srbiji od Marine Abramović do danas: Telo kao početak i kraj

U publici, ljudi glasno razgovaraju, smeju se, jedu picu.

Zajedno – oni učestvuju u performansu U njega verujemo (In Him We Trust) autorke Ivane Ivković.

Ivković je želela da oživi scenu Strašnog suda. Za BBC na srpskom ona objašnjava da je performans zapravo metafora verovanja, poverenja, ali i osuđivanja koje je zasnovano na ličnim nesigurnostima i strahu pred nepoznatim.

„Polazi se od verovanja i poverenja, preispituje se ono u šta verujemo“, dodaje Ivana.

O čemu je performans

Svih 40 učesnika bilo je na sceni punih osam sati, koliko u proseku traje radno vreme.

Ivković kaže da su simbolični i trajanje i broj ljudi koji učestvuju u performansu.

Objašnjava da je osmica simbolična brojka koja u sebi sadrži ideju i mogućnost beskonačnog kruženja.

Dugo trajanje performansa simbolično ukazuje i na težinu, složenost i vreme potrebno za sticanje poverenja, te je tako publika prolazila kroz te procese kao i sami performeri između sebe.

„Broj performera je takođe stvar mere, jer je ona podjednako važna, ona čini rad“, kaže.

Kako su reagovale žene, a kako muškarci

Nekoliko žena, kaže Ivković, reklo joj je da su otkrile „predatorsku stranu“, pa su neke od njih i razmenile brojeve telefona sa učesnicima performansa.

„Nekim muškarcima je scena delovala kao zatvor ili vojska, bilo je zaista najrazličitijih reakcija“.

Ivani je najbitnije bilo da se publika uključi u njen rad – veruje da je u tome i uspela.

„Dvoje ljudi iz publike me je zamolilo da uđe na scenu i da se pridruže“, kaže ona.

Tokom performansa, svih osam sati je bila između publike i performera.

„Poseban trenutak je bio kada su ljudi počeli spontano da leže ispred rada.

„Meni je najvažnije da im je ovo iskustvo otvorilo razna intimna pitanja, što je i cilj performansa, odnosno umetnosti uopšte“, kaže Ivana.

Ko su bili performeri

Učesnici su došli sa najrazličitijih strana, a Ivković kaže da im je ta različitost pomogla da se osete komfornije.

Na skeli su se našli muškarci različitih seksualnih orijentacija, životnih iskustava, zanimanja i stilova života.

Neki su se na skeli grupisali, neki su pak želeli da budu sami.

„Ključno je bilo da većinu performera čine oni koji nisu imali prethodno iskustvo na sceni, jer to otvara prostor nelagode, iskrenije je i udara na bolno mesto“, objašnjava ona.

Posle performansa, kaže da su joj rekli da su mogli da osete reakcije publike, kao i da su imali utisak da je publika, na momente, bila čak izloženija od njih koji su na sceni.

„Performans je delovao hipnotišuće na mnoge, zbog te meditativne atmosfere“, kaže Ivana.

Ko je Ivana Ivković

Rodila se u 1979. u Beogradu, gde je diplomirala slikarstvo i magistrirala crtež na Fakultetu likovnih umetnosti.

Trenutno je na doktorskim studijama iz oblasti slikarstva.

Od 2002. godine izlagala je samostalno u Srbiji, Austriji, Nemačkoj, Libanu, Italiji, Španiji, SAD, Turskoj, Danskoj, Kanadi i Indiji.

Tri puta je bila finalistkinja „Politikine“ nagradu za najbolju izložbu (2007, 2010. i 2019).

O sebi kaže da je „nomadski život“ koji vodi više od decenije uticao na njen umetnički rad, kao i da su česte promene sredine uticale na produkciju.

Crtež je osnovni medij kojim se koristi, a on se razvijao u različitim smerovima.

„U prostoru konstruišem ono što sam oduvek crtala.“

Za performanse kaže da su joj doneli izazove timskog rada i stvaranja u nekom manje „usamljeničkom“ smislu.

Prvi performans je predstavila na Oktobarskom salonu 2016. godine. Tada se odvažila da na scenu izvede 25 muškaraca.

Umetnost mora da ostane slobodna

Ivana kaže da je u Srbiji generalno teško baviti se umetnošću, ali da se, uprkos tome, borba mora nastaviti.

„Umetnost mora da ostane slobodna što je više moguće“, kaže ona.

Performans kao forma umetnosti i dalje trpi nipodaštavanje, a Ivana kaže da se to ne odnosi samo na umetnost i da je uvek bilo onih koji su se plašili promena, ali da je umetnost sama po sebi živa stvar i da se forme izražavanje stalno menjaju iako performans kao forma ne predstavlja nešto novo.

„U našoj zemlji se mnogo toga relativizuje, ali je bitno ljude buditi i direktno im se obraćati kroz radove.“

Pratite nas na Fejsbuku i Tweets by bbcnasrpskom
. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk